Samopovređivanje kod mladih: Kako prepoznati uzroke i pružiti adekvatnu podršku

Nesuicidalno samopovređivanje je sve učestalije među adolescentima. Rezultati istraživanja pokazuju da čak dva od deset adolescenata uzrasta od 14 do 21 godine ima iskustvo namernog samopovređivanja. Nekada tabu tema, a danas, takvo autodestruktivno ponašanje mladih, predmet je sve češćih diskursa u stručnoj literaturi.

Dečji i adolescentni psihijatar Jasminka Marković objašnjava da većina mladih koji se samopovređuju, to rade u tajnosti, ne žele da se to otkrije, a nanete povrede ne zahtevaju medicinsku pomoć.

"Proces samopovređivanja najčešće počinje u uzrastu od 13 ili 14 godina, to je u sedmom ili osmom razredu osnovne škole. Mladi za ovaj metod uče od vršnjaka ili saznaju da im to trenutno pomaže u situacijama kada su uznemireni i kada nemaju zrelije, adaptivnije mehanizme za regulaciju emocija."

Naša sagovornica kaže da je najčešća lokalizacija povreda podlaktica, ali se samopovređivanje javlja i na drugim delovima tela.

"Nadkolenice, ruke i stomak. To su mesta gde se koža reže oštrim predmetima, međutim, prisutno je i paljenje cigaretama. Kod mladića je čest manje vidljiv oblik samopovređivanja — udaranje delovima tela o čvrste predmete, poput zida ili udaranja pesnicom o zid.“

Dok odrasli u samopovređivanju vide problem, mlada osoba u tom činu vidi trenutno rešenje za preplavljujuću emotivnu uznemirenost. Samopovređivanje pruža kratkoročno olakšanje i služi kao način da se intenzivna, nepodnošljiva emotivna tenzija smanji.

Pristup terapiji: Zašto nagli prestanak nije rešenje?

Kada se mlada osoba samopovredi tada je preplavi osećaj trenutnog olakšanja. Stručnjaci ističu da se uspešnim sprovođenjem terapije ovaj problem može rešiti, ali da je veoma važno ne zahtevati nagli prestanak samopovređivanja, kaže specijalista medicinske psihologije Jelena Srdanović Maraš.

"S obzirom na to da je samopovređivanje za njih način regulacije, ako ostanu bez njega a nemaju drugi mehanizam, mogu izabrati još destruktivnije strategije. Kod nekih se u tom slučaju povećava rizik od suicida. Cilj je da se kroz dogovor postepeno smanjuje frekventnost takvog ponašanja.”

Budući da je reč o žestokim emocijama, zamenske aktivnosti moraju biti intenzivne, dodaje Srdanović Maraš.

"To su intezivne fizičke aktivnosti, od 10 do 20 minuta: sklekovi, zgibovi, ili đuskanje uz glasnu muziku. Zatim, tuširanje malo hladnijom ili malo toplijom vodom od uobičajene. Blagi šok i stimulacija na koži pružaju zamenu za osećaj koji dobijaju samopovređivanjem, a pritom ne oštećuju kožu."

Faktori rizika i uloga porodice

Istraživanjem ovog fenomena, dečji i adolescentni psihijatar Jasminka Marković došla je do značajnih podataka o faktorima rizika. Najčešći su iskustvo vršnjačkog nasilja, svedočenje porodičnom nasilju i preterano kritički ili neangažovani roditelji.

"Deca koja su bila izložena vršnjačkom nasilju u pretpubertetskom periodu čine posebno senzitivnu i rizičnu grupu za razvoj samopovređivanja kao načina nošenja sa emocijama. Takođe, deca koja su gledala fizičko nasilje u porodici. Dodatni faktor rizika je roditeljevo stalno nezadovoljstvo detetovim ponašanjem, ali i roditelji bez jasnih granica, gde je sve dozvoljeno," tvrdi Markovićeva.

U razvijenim zemljama, učestalost nesuicidalnog samopovređivanja u opštoj populaciji mladih je 25 odsto. Samopovređivanje najčešće počinje u 12. godini, a nakon 18. godine učestalost naglo opada i kod odraslih iznosi oko osam odsto.

Kada se uoče prvi znaci nesuicidalnog samopovređivanja, od ključne je važnosti da mlada osoba potraži i dobije stručnu pomoć od roditelja, nastavnika i profesionalaca iz oblasti mentalnog zdravlja.

B.K.

Foto: Pixabay