Najcool naučnik Mlađen Jovanović: Nedostaje nam promocija nauke

Profesor sa Katedre za geografiju Prirodno mtematičkog fakulteta Mlađen Jovanović izabran je za jednog od deset najcool naučnika u Novom Sadu, u istraživanju koje je obavljeno povodom Noći istraživača. Jedan je od najcitiranijih i drugi po redu naučnik sa najviše radova iz oblasti geonauke i astronomije. Za O radio priča o tome koliko mu znači priznanje od studenata, kako je to popeti se na najviši vrh Evrope i zašto se posvetio društveno-korisnom radu.

Mlađen kaže da je izbor za najcool naučnika odlična promocija nauke, naročito za najmlađe i one koje treba privući u akademske vode, ali da zaista pokazuje koliko ko ima prijatelja na Fejsbuku.

"Ideja i nije bila da se profesori rangiraju već da se odabere deset, koji dobro reprezentuju naučni rad. To što sam drugi po broju glasova ne znači da sam bolji od onih koji slede", skromno dodaje Jovanović.

Koliko ti znači to priznanje koje ste dobili, pre svega, od studenata?

To je samo jedan vid promocije nauke. To da li sam ja ove godine cool ili će neko sledeće godine biti hot, nije bitno. Bitno je da javnost počne da sluša o nauci, da ona bude na popularan način prikazana i tu je sav smisao ovog izbora.

Održana je Noć istraživača, misliš li da je to dobar način da se populariše nauka u Srbiji?

To je definitivno dobar način. Na žalost, nema mnogo promocije nauke. Noć istraživača i festivali nauke su uglavnom orijentisani ka najmlađim posetiocima da bi u tim mladim ljudima stvorili neke buduće naučnike. Ja mogu da uđem u njihovu kožu i dva ili tri puta godišnje imam tu priliku, ali gde je sve ono između? Neodostaje nam mnogo naučnog programa na televiziji, na radiju, zatim mnogo više rada sa decom u osnovnim i srednjim školama. Mi svake godine dobijamo brucoše sa sve manje fundamentalnih znanja. Znamo da to kreće iz kuće, a ne rešava se u školi i tu je društvo u problemu jer ne dobijamo odgovarajuće stručnjake.

Ti jesi dobar primer za sve njih. Postoji podatak da si drugi po broju objavljenih radova iz geonauke i astronomije?

Pa da. Imam dobrog mentora kao u onom vicu koji kaže da nema veze koja vam je tema sve dok imate dobrog mentora. Moj mentor je profesor Slobodan Marković koji je postao i dopisni član Akademije nauka i umetnosti. Pre desetak godina smo krenuli u ovo polje istraživanja i naravno da posle tolikih godina vrednog rada ima i dosta rezultata. Na početku smo ulagali sve intelektualno, ali i materijalno što imamo, da bismo mogli time da se bavimo. I tek posle pet godina smo dobili i neka finansiranja, pa sada uživamo u plodovima tog rada.

Geografija je pre deceniju bila jedan od najpopularnijih smerova na Novosadskom univerzitetu. Da li se to promenilo i kakva je sad situacija na vašoj katedri?

Pa, promenilo se dosta toga. Kada sam ja upisivao fakultet 1993. godine bilo je 3,5 kandidata na jedno mesto. Sada se taj broj znatno smanjio. Razlog je što se smanjio broj časova geografije u školama, u stručnim školama ona je izborni predmet, plate u školstvu su niže nego što su bile i postoji zasićenje kadrovima. Ali, zato mi na odseku imamo i neke nove smerove: geoekologija i geoinformatika koje su veoma, veoma moderne. I nastavnik geografije se modernizuje, ali ovo predstavlja budućnost nauke. Time pokušavamo da zainteresujemo nove generacije za ovu divnu nauku.

Ti si i ozbiljan planinar i do sada si osvojio nekoliko planinskih vrhova u svetu. Jesu li to najveći izazovi koje si imao?

Najveći izazov je krenuti! Čim se napravi prvi korak, sve je lako. Pre dve godine rešio sam da prekinem sa praksom da sedam dana nedeljno radim. Pošto se bavim geologijom našao sam društvo koje mi odgovara da bih upoznao Frušku goru. Planinarsko društvo koje sam odabrao zove se alternativna družina "Šipak" i sa njima sam "šipčio" dugo po Fruškoj gori samo da bih shvatio da mogu da popnem i neki vrh. Odlučio sam se za Damavand u Aziji koji je tamo najviši – 5.731 metar, što je ozbiljna visina, ali je uspon bio relativno lak. Nakon toga i pre Damavanda bio sam na nekoliko vrhova u Alpima koji su tehnički mnogo zahtevniji. Ovog leta se grupa iz Srbije u kojoj sam i ja bio popela na Mon Blan. Tog dana je u kampu iz kojeg se kreće bilo 120 alpinista, ali se samo naša grupa usudila da krene jer smo imali odličnog vodiča. Po vidiljivosti od 5 metara uspeli smo da osvojimo i taj vrh.

Kada ti tako nešto pođe za rukom koji je osećaj kada shvatiš šta si učinio?

Uglavnom shvatim kada se vratim u Novi Sad i prođe nekoliko nedelja. Tada tek shvatim šta sam postigao i dobijam želju da tražim novu destinaciju. Evo, još nisam odlučio gde ću, ali do Nove godine će se i to izbistriti.

Ti su član odbora udruženja Čuvari kampusa, bavite se zaštitom pasa koji tamo obitavaju...

Mi te pse smatramo domaćinima u Kampusu jer nekolicina njih tamo boravi duže nego što traje prosečno studiranje na Novosadskom univerzitetu. Problem pasa koje mi nazivamo lutalicama, a koji su gradski psi koji su sterilisani i čipovani, je što smo mi krivi što oni tu postoje bez vlasnika. Kada već borave u kampusu napravili smo udruženje koje će se malo više baviti njima, ali i brinuti o ljudima u kampusu. Cilj je izgradnja harmoničnog odnosa ljudi i pasa u našem okruženju. Trudimo se da pse lečimo, vakcinišemo, vaspitavamo. Potom i zaposlenima u kampusu i studentima ukazujemo da ti psi imaju pravo tu da borave.

Koliko ti je društveni angažman, pored profesionalnog, važan?

Svako od nas se trudi da ostavi nešto iza sebe u nauci, pa tako i u društvu u kojem živimo. Mi radimo sa studentima i ostavljamo traga u zajednici, a ovo je samo jedan od načina da zajednicu učinimo boljom. Družina "Šipak" ima lepu saradnju sa Šumskom zajednicom iz Beočina i sa njima radimo na pošumljavanju, a to je nešto veoma bitno, zar ne? Sreli smo pre neki dan šumare koji seku drveće i nisam mogao da im kažem ni dobar dan jer seku, a ne sade. Koleginica je rekla da u Švedskoj ako želite da oborite jedno drvo, po zakonu ste obavezni da zasadite 10 mladica. S obzirom koliko se kod nas seče, da pratimo švedski recept, bili bismo potpuno pošumljeni.

Petar Klaić