Društvo
Izveštavanje o seksualnom nasilju: od edukativne uloge do senzacionalizma
Način medijskog izveštavanja o slučajevima seksualnog nasilja i njihovim žrtvama može uticati na spremnost mladih žena da prijave seksualno nasilje ukoliko bi im se ono dogodilo, saglasne su sagovornice prve epizode "Rodnopravnosti".
Foto: Anastasija Kojić
U domaćim vestima kraj septembra obeležilo je, između ostalog, suđenje Miroslavu Aleksiću. Kako je ono otvoreno za javnost, mediji su izveštavali i o detaljima svedočenja glumice Milene Radulović, koje je privuklo najveću pažnju javnosti.
Podsetimo, Milena je, zajedno sa još nekoliko žena, pre dve i po godine optužila Aleksića za seksualno uznemiravanje i silovanje u periodu kada je imala 17 godina i pohađala njegovu školu glume. Odlučila je da javno progovori o proživljenom nasilju nakon što ju je kontaktirala maloletna učenica Miroslava Aleksića koja joj se požalila da prolazi kroz slično iskustvo.
U prvoj epizodi “Rodnopravnosti” istraživali smo koliko ovakvi, medijski ispraćeni slučajevi seksualnog nasilja, mogu ohrabriti ili obeshrabriti mlade žene da prijave seksualno nasilje ukoliko im se ono dogodi, koliko veruju institucijama, kao i kakva je uloga omladinskih medija u edukaciji o ovoj temi.
Novinarka i članica grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama Jovana Gligorijević kaže da tabloidno izveštavanje i iznošenje detalja sa suđenja koje smo imali prilike da vidimo u medijima jeste potencijalno retraumatizujuće i trigerujuće za sve žene koje imaju iskustvo seksualnog nasilja.
“Sa druge strane, iako ja lično nikada ne bih na taj način izveštavala, ono daje uvid ženama koje razmišljaju o tome da li da prijave nasilje ili ne kako zaista izgleda ceo proces, što može da bude neka vrsta edukativne uloge. Ali, moram da napomenem, nenamerno edukativne uloge kada je reč o tabloidima”, objašnjava Gligorijević.
Jovana Gligorijević, foto: Tampon zona
Divna (28) je mlada žena iz Novog Sada koja je ispratila slučaj Milene Radulović od samog početka i smatra da su u ovom slučaju zakazali mediji, ali i institucije, što je svakako ne bi ohrabrilo da prijavi seksualno nasilje ukoliko bi joj se ono dogodilo.
"Rekla bih da ovaj slučaj ima neke dve posledice na širu svest o tome. Jedna je sjajna, jer se sada više priča o tome. Mislim da kada, nažalost, jedna poznata osoba tako nešto doživi, na neki način to validira i iskustvo manje poznatih ljudi, onih koji su nekako sklonjeni od javnosti. Sa druge strane, videli smo i na koji način su se prema njoj ophodili ljudi na društvenim mrežama, a to je bio praktično linč zbog toga što je prijavila nasilje. Mislim da sve to donekle jeste uticalo na osnaženost žena da prijave nasilje, ali da je možda tu istu osnaženost i umanjilo", kaže ona.
Sa njom se slaže i Iva (25), dodajući da su se mediji neretko fokusirali na pogrešne aspekte celog slučaja.
"Ne mogu da kažem da mene ovo ne bi obeshrabrilo. Tu pre svega mislim na izveštavanje medija o ovakvim slučajevima, iako smatram da ono ne bi trebalo da obeshrabri nijednu ženu. Mediji jesu u velikoj meri krivi za to što se žene plaše da prijave seksualno nasilje. Koliko sam videla neke komentare na društvenim mrežama, pisalo se o tome ko je Milenin dečko i sklanjao se fokus sa onoga što jeste problem, a problem je to da je čovek zlostavljao ženu pre više godina. To je jedino što treba da bude fokus, a ne to šta je obukla Milena Radulović na svom svedočenju ili ko ju je pratio", smatra Iva.
U Srbiji je prošle godine prijavljeno 58 slučajeva silovanja, od čega je doneto 14 osuđujućih presuda. Advokatica u Komitetu pravnika za ljudska prava YUCOM Milena Vasić objašnjava kako izgleda procedura u policiji, tužilaštvu i na sudu nakon što žrtva prijavi seksualno nasilje.
"Ukoliko je kontaktirala policiju, ona ima neki inicijalni razgovor sa policijskim službenicima, koji potom sastavljaju krivičnu prijavu i prosleđuju predmet tužilaštvu. Nakon toga, dobija poziv u tužilaštvo da da svoj iskaz. Ukoliko je učinilac nepoznat, može se desiti da bude pozvana i više puta u tužilaštvo, ukoliko oni u međuvremenu pronađu učinioca krivičnog dela. U tom slučaju može čak da se sretne sa učiniocem ili njegovim advokatom u tužilaštvu, što je poseban problem za žrtve", kaže Milena.
Tužilaštvo dalje odlučuje šta će raditi sa tim slučajem. Ukoliko podnese optužni akt, čitav slučaj ide na sud, gde žrtva ponovo mora da svedoči i da bude izložena ispitivanju od strane advokata odbrane i tužilaštva, objašnjava Milena Vasić.
"Nekad ona mora da svedoči i više puta, a ne samo jednom, i da se suoči sa učiniocem, što mislim da je posebno surovo prema žrtvi. To suočenje zapravo znači da oni stanu jedno naspram drugog, da se pogledaju u oči i kažu jedno drugom šta imaju. To je izuzetno traumatično za žrtvu, koja, pritom, tokom celog procesa od podnošenja prijave mora minimum tri puta da daje iskaz", navodi naša sagovornica.
Milena Vasić, foto: Medija centar
Žrtva seksualnog nasilja može dobiti i zaštitu tokom sudskog procesa, koja bi joj omogućila da izbegne unakrsno ispitivanje. Taj mehanizam zove se institut posebno osetljivog svedoka.
"Posebno osetljiv svedok, s obzirom na prirodu krivičnog dela, ima neke 'benefite' u postupku, ali taj mehanizam nije dovoljno efikasan kada su žrtve silovanja u pitanju i ne sprovodi se dovoljno često. To je nešto što bi jednostavno moglo da bude razrađeno. Postoje slučajevi u uporednoj praksi, naročito kada su maloletne žrtve u pitanju, gde je dovoljno jedno davanje iskaza i taj iskaz se dalje koristi u postupku. To bi moglo da se primenjuje i na druge žrtve seksualnih delikata", objašnjava Milena Vasić.
Ona navodi i da komplikovanost postupka nakon prijave seksualnog nasilja može obeshrabriti mlade žene da prijave seksualno nasilje. Njihova situacija je otežana i usled nedostatka besplatne pravne pomoći.
"Mnoge žrtve nemaju novca za advokata i, u nedostatku pravnog znanja i pravne podrške, ne znaju kako da postupe u svom slučaju i kako da se postave. Tu bi izmena zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, koja bi se odnosila na žrtve seksualnih delikata, značajno pomogla u olakšavanju postupka prijave samog dela", navodi advokatica YUCOM-a Milena Vasić.
Međutim, čak i kada postoji institucionalna podrška za žrtve seksualnog nasilja, one često o tome nisu informisane. Bolnički centri za žrtve seksualnog nasilja postoje jedino u Vojvodini, a u njima podršku u ovakvim slučajevima pruža Centar za podršku ženama. Od 2019. godine rade četiri centra - u Novom Sadu, Kikindi, Zrenjaninu i Sremskoj Mitrovici.
Direktorica tog centra Biljana Stepanov kaže da im se za pomoć javljaju i žrtve koje su davno doživele seksualno nasilje, kao i one koje su silovanje doživele u poslednja 72 sata. Ukoliko je reč o nasilju koje je žrtva možda doživela u mladosti, njoj se pruža psihoterapeutska podrška kako bi prevazišla tu traumu, dok se u drugom slučaju fokus stavlja na medicinsku pomoć žrtvi. Ona ima mogućnost i da prespava u prostorijama centra, kao i da tu da iskaz policiji.
"U nekim gradovima imamo najbolje primere prakse, gde su policijski službenici vrlo osvešćeni, edukovani, znaju šta znači retraumatizacija žrtve, šta znači sekundardna viktimizacija, znaju kako treba postupati sa žrtvama da bi se maksimalno umanjile posledice dela koje je žena preživela. Nažalost, neki policijski službenici nisu takvi i nekada zaista nema razumevanja u policiji za takvu vrstu saradnje i podrške žrtvama. U svakom slučaju, cela procedura u centrima za žrtve seksualnog nasilja je kreirana tako da se izlazi u susret žrtvi i da se poštuju njena osećanja u tom trenutku", objašnjava Biljana Stepanov.
OBRATI PAŽNJU
Sagovornica Oradija navodi i da su žene nepoverljive prema institucijama onda kada treba da svedoče o svojoj ličnoj traumi. One iz manjih sredina mnogo teže odlučuju da prijave seksualno nasilje.
"Ne možemo da kažemo da se nijedna od njih neće ohrabriti, ali one koje se ohrabruju su uglavnom mlade devojke koje dolaze iz malih mesta, ali su možda nastavile školovanje u većim gradovima. Sama činjenica da su izašle iz svoje male sredine njih nekada podstakne i ohrabri da progovore. Najčešće se progovara onda kada je trauma seksualnog nasilja sveža, odnosno kada se nasilje desilo najkasnije 72 sata od trenutka kada se prijavljuje", kaže Biljana Stepanov.
Rešenje je, navodi naša sagovornica, u potrebi za stalnim usavršavanjem profesionalaca koji su tu da pomognu žrtvama seksualnog nasilja, ali i u edukaciji na svim nivoima društva.
"Mi se svi kao ljudi menjamo, naše društvo se menja, dinamika života se svakog dana menja i dinamika nasilja se menja. Sada dinamiku nasilja čitamo na drugačiji način. Sada smo svesniji i mnogo lakše možemo da prepoznamo neke rane znake nasilja, kao što možda bolje možemo da prepoznamo i posledice nekog pretrpljenog nasilja. Ta činjenica mora da nas kao društvo osvesti, jer i mi moramo da se razvijamo u tom smeru - da svakog dana učimo, da svakog dana saznajemo nešto novo i unapređujemo naše postupanje sa žrtvama", zaključuje Biljana Stepanov.
Kada je reč o ulozi medija u procesu edukacije i podizanja svesti o važnosti teme seksualnog nasilja, novinarka Jovana Gligorijević ističe da omladinski mediji mogu biti značajan faktor u njegovoj prevenciji.
"Ono na čemu mislim da je važno da omladinski mediji insistiraju jeste da svoju publiku uče da veruju svojim prijateljicama, da veruju ženama iz svog okruženja kada im one saopšte da su nešto doživele, i da ne govore kako bi oni na njihovom mestu postupili. Kada je reč o partnerskom nasilju, omladinski mediji treba da uče svoju publiku da prepoznaju one takozvane 'crvene zastave', to jest upozoravajuće signale. Na primer, moje saradnice iz Autonnomnog ženskog centra zapazile su da se među mladim generacijama ljubomora visoko kotira kao nešto pozitivno. Drugim rečima, da mladim ljudima imponuje kada su partner ili partnerka ljubomorni i da je to nekakav dokaz ljubavi. U tom smislu je važno da baš omladinski mediji problematizuju taj fenomen ljubomore, jer on leži u korenu svakog partnerskog nasilja", zaključuje Jovana.
Da mediji imaju značajnu ulogu u prevenciji seksualnog nasilja potvrđuju i brojna istraživanja. Zabrinjavajuć je podatak da sve veći broj dece i tinejdžera svoje prvo saznanje o seksualnim odnosima dobija iz pornografskih sadržaja, umesto kroz edukativne razgovore sa roditeljima ili osobama od poverenja.
Prvu epizodu “Rodnopravnosti” možete poslušati u plejeru:
Irena Čučković
