Za mlade heroje ne postoje granice

Dvadesetdvogodišnji Aleksa Mirković osvojio je do sada 85 nagrada. Pobedio je na ovogodišnjem Svetskom trofeju u Portugalu. Ne, nisu u pitanju borilačke veštine. U pitanju je muzički instrument, harmonika. Aleksa je postao primer mladima i osvojio titulu mladog heroja za 2018. godinu, u oblasti kulture i umetnosti. 

foto: Jelena Ivanović/Youth hero 

Kada se pogleda tvoja biografija, nagrade, dostignuća, teško je izdvojiti jednu nagradu, a imaš samo 22 godine. Zašto si se od svih istrumenata odlučio za harmoniku? Priznaćeš da je u današnje vreme to nesvakidašnji izbor za mladu osobu?

Harmonika se u mom životu pojavila kada sam imao pet godina. S obzirom na to da potičem iz muzičke porodice (majka profesor klavira, a brat profesor klarineta u muzičkoj školi "Živorad Grbić" u Valjevu), ovo je bio prirodan izbor. Jednog dana sam upoznao profesora Zorana Rakića, jednog od najpoznatijih i najuspešnijih profesora u našoj zemlji. Taj susret je izmenio moj život i karijeru, koja je počela tog dana kada sam prvi put uzeo harmoniku u ruke. To je kroz neko vreme postala velika ljubav. Taj izbor je možda čudan, ali prirodan s obzirom na genetske predispozicije za bavljenjem muzičkom umetnošću.

Dolaziš iz malog grada, što je obično povezano sa nedostatkom mogućnosti za napredovanje, pa se mladi odlučuju za veće gradove. Koliko odrastanje u malo sredini nudi mogućnost razvoja  karijere?

U malom gradu dosta je lakše izvući se na vrh u branši, ali to sa sobom povlači određene klopke. Ljudi, naročito mladi ljudi, gledaju da budu u vrhu u nekoj maloj sredini. Ono što je jako bitno za ljude mog uzrasta i mlađe koji tek stvaraju karijeru i životni put, je da se ne zadržavaju, da ne budu najbolji samo u maloj sredini. To je ono što odmaže čoveku, ne dopušta mu da napreduje dalje. Imao sam priliku da završim srednju školu u Beogradu, to sa sobom nosi velike prednosti. Dešavalo se da u toku jedne školske godine imam oko 70 nastupa što je dva nastupa po radnoj nedelji. Tad sam bio u najboljoj formi i kako bi se često reklo u našoj branši, mogao sam u sred noći da ustanem i odsviram bilo koje delo sa repertoara. Beograd je imao dosta veza sa raznim gradovima, dolazili su nam u goste profesori, mi smo odlazili na takmičenja. Čovek samo treba da gleda da napreduje i da se u tome trudi, nebitno u kojoj sredini. Ukoliko to nije sredina za njega, on će pronaći svoju sredinu ili će ona naći njega. Rad je najbitniji.

Odlučio si i da se kroz studije upravo fokusiraš na ovaj instrument. Nisi razmišljao da se opredeliš za neki drugi fakultet koji nudi veću mogućnost zapošljavanja, a da, na primer, harmonika bude nešto što je usputno?

Već pred studije bio sam izvođač na harmonici skoro 15 godina i dosta je bilo teško opredeliti se za nešto drugo. Umetnici ne idu ka tome da rade nešto što će im doneti isključivo materijalnu korist, ili da će moći brže da se zaposle, to u pravoj umetnosti ne preživljava. Moj je izbor da se bavim, mogu reći možda deficitarnim zanimanjem, jer nažalost interesovanje za vrstu muziku koju ja izvodim sve više opada. Odgovornost umetnika je da pokrenu i povećaju i interesovanje i posete raznim događajima. U krajnjem slučaju, muzičko obrazovanje, naročito dece. Tako da, nisam gledao u tom pravcu da li ću lakše naći posao u nekoj drugoj branši, bitno je da čovek radi ono što voli.

foto: Božana Lazić

Dobitnik si 85 nagrada i priznanja na muzičkim festivalima i takmičenjima u Rusiji, Australiji, Ukrajini, Letoniji, Litvaniji, Češkoj, Švajcarskoj, Austriji, Francuskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Portugaliji, Srbiji... Kako si stigao da se posvetiš tolikom broju takmičenja?

Kao dete takmičenja sam gledao sa dve strane: to je bila mogućnost da se u nečemu dokažem, borim sa drugima i na neki način skrenem pažnju na sebe, što je, rekao bih, potpuno prirodno uzrastu kojem sam počeo da idem na takmičenja, a to je sa sedam godina. Već sledeće godine sam otišao na svoje prvo inostrano takmičenje i onda sam počeo da gledam na takmičenja kao mogućnost putovanja. Ta druga strana, za razliku od prve, održala se do danas. Danas na takmičenja gledam isključivo kao na mogućnost putovanja, upoznavanja novih kolega, slušanja dobrih koncerata ili uopšte scenskih performansa. Više ne gledam toliko jačinu takmičenja na koje odlazim, počeo sam da istražujem nove prostore, destinacije, da odlazim na takmičenja gde nisam bio i gde bih mogao da se povežem sa novim kolegama, profesorima itd.

Proputovao si Evropu, stigao do Australije, zašto si onda odlučio da studiraš u Istočnom Sarajevu?

Odlučio sam se na studije u Istočnom Sarajevu najpre zbog profesorke sa kojom sarađujem, kod koje sam završio srednju školu, profesorke Danijele Rakić. U njenoj klasi sam već četvrtu godinu na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu. Profesor je kod muzičkih izvođača jedna od najbitnijih karika. Sa profesorkom Rakić sam postigao najveći deo svojih nagrada do sada, sa njom sam išao na skoro sva putovanja. Imao sam priliku da studiram u inostranstvu, ali za sve postoji svoje vreme. Mislim da će se ta prilika ponovo pojaviti, tako da ne treba odustajati od nekih ideja, ali ih možemo na neko vreme odložiti.

Pored takmičenja, imaš 9,9 prosek na fakultetu. Kako uspevaš da uskladiš obaveze?

Bitna je dobra organizacija. Kada sam u Istočnom Sarajevu, redovan sam na predavanjima. To dosta pomaže, naročito ako ste aktivni i koncetrisani na to što profesori predaju. Kada idem na takmičenja, tu mogu da saznam dosta novog, što kasnije mogu primeniti na ispitima ili kolokvijumima. Naša profesija je takva da su svi predmeti povezani, znanje iz jednog predmeta možete iskoristiti na drugom. Pored toga, trudim se da dobro organizujem svoj dan, da sve obaveze koje imam prema fakultetu i vannastavnim aktivnostima završim u prvoj polovini dana. Vežbanje harmonike je najbitnija stvar, slede predispitne obaveze za druge predmete i u svemu tome ostane i vremena da uveče sednem sa kolegama i sa cimerima da popričamo o drugim temama, da pogledam neki film.

foto: Privatna arhiva/ Aleksa na Svetskom trofeju

Pre nedelju dana pobedio si na Svetskom trofeju (šampionatu) harmonike u kompozitorskoj kategoriji. Po čemu se učesnici iz drugih zemalja razlikuju od naših?

Najviše po stilu izvođenja. U našem izvođenju vidljiv je uticaj ruske škole harmonike. Ruska i srpska škola harmonike su najuspešnije škole, o čemu svedoče rezultati na svim takmičenjima. Uvek ćete u listama sa najvećih svetskih takmičenja u vrhu  videti srpske i ruske izvođače, što se dogodilo i na ovogodišnjem Svetskom trofeju u Portugaliji. Očigledno je da se izvođači iz Srbije predstavljaju na način koji prija publici, što dokazuju mnogi koncerti velikog broja učenika i studenata iz naše zemlje.

Proglašen si za jednog od 19 mladih heroja 2018. godine, od strane Exit fondacije i Naftne industrije Srbije. Šta za tebe predstavlja mladi heroj?

Na samom proglašenju, kada sam slušao pobednike kategorija koji su se obratili publici, razmišljao sam o tome šta u stvari znači mladi heroji. Došao sam do svog viđenja, a to je da su mladi heroji upravo one osobe koje pomeraju granice, brišu ih ili ih, u najboljem slučaju, ne ocrtavaju. Za njih granice ne postoje. To je moja formula mladog heroja.

U prijavi za Youth hero nagradu piše da u narednih pet godina želiš da formiraš Muzički savet mladih. Šta će on predstavljati?

Muzički savet mladih je ideja koja bi okupila mlade ljude koji se bave muzikom, najviše kvalitetnom, bez obzira na žanr i koja bi za cilj imala da ponudi kvalitetnu muziku, da uspemo da razlučimo muziku koja je vredna slušanja od one koja je stvara u komercijalne svrhe. To je ideja koja bi još trebalo da se razradi, za koju se nadam da će u neko vreme zaživeti i da će našem društvu pomoći po pitanju slušanja muzike i kulturnog uzdizanja.

Svetlana Paramentić