U Americi su mi se otvorila mnoga vrata

Talentovana osamnaestogodišnja balerina Milica Mučibabić godinama osvaja značajne nagrade na takmičenjima savremenog plesa širom zemlje, ali i Evrope. Nedavno je završila Srednju baletsku školu u Novom Sadu i igračku karijeru planira da nastavi u inostranstvu, budući da u našoj zemlji nema dovoljno prostora za napredak i profesionalno usavršavanje.

Fotografije: Aleksandar Živaljević

Kada si počela da se baviš baletom?

Kada sam imala pet godina mama me je upisala u novosadski plesni klub "Professional", gde sam igrala džez i moderan balet. Ozbiljnije sam počela da treniram sa 12 godina. Tada sam počela da idem kao solista na neka ozbiljnija takmičenja, na evropskom nivou.

Koje si nagrade osvajala?

Bilo je prvih, drugih i trećih mesta, ali često se dešavalo da osvojim najveći broj poena na takmičenju ili da budem proglašena za ženskog talenta. Te nagrade mi posebno znače, jer pokazuju da se sav trud i rad isplatio.

Koliko si tada morala da treniraš da bi postigla taj uspeh?

Trenirala sam svaki dan, a često i dva puta dnevno, u zavisnosti od smene u školi. Vikendom takođe, a ponekad se dešavalo da u nedelju nemam trening.

Miličin nastup na Dance festu sa koreografijom "Woman"

Odlučila si da upišeš Srednju baletsku školu, odsek za savremenu igru. Koliko ima prostora u našoj zemlji za bavljenje tom vrstom igre? Kako si se ti snašla u tom svetu?

Kada sam bila mlađa, nisam planirala da se profesionalno bavim plesom. U početku je to bila samo igra, zabava i druženje. Kada sam porasla i shvatila da to stvarno volim i da želim time da se bavim, odlučila sam da upišem baletsku školu. Pošto nisam imala završenu osnovnu baletsku, polagala sam diferencijalne ispite da bih upisala srednju. To mi je stvarno značilo u daljem plesnom napretku.

Što se tiče baleta u Srbiji, a posebno savremenog, situacija nije baš najbolja. Nema mnogo opcija ni za napredak, niti za posao. Tako da je moj plan da plesom nastavim da se bavim u inostranstvu.

Oprobala si se i u radu sa decom. Koliko ti je bilo teško da osmisliš neke kratke koreografije za njih?

Stvarno uživam da budem okružena decom i da radim sa njima. Prošle godine sam imala priliku da zajedno sa mojim dugogodišnjim trenerom Teodorom Ladičorbić osmislim solo za jednu devojčicu. Ona mi je mnogo pomogla i od nje sam mnogo naučila o radu sa decom i o koreografiji i zahvalna sam joj na tome. Baš sam zadovoljna kako je to prošlo, uživam da radim sa decom. 

Da li planiraš da nastaviš i da se školuješ u inostranstvu?

Planiram. Sad sam se baš vratila iz Amerike, gde sam bila u letnjoj školi dve nedelje. Tamo su mi se otvorila mnoga vrata. Jedan od planova je da sledeće godine odem na njihov univerzitet, na odsek za ples, i da tamo završim četvorogodišnje studije.

Gde bi volela da igraš i sa kim?

Volela bih da igram sve dok mogu, da što više igram i putujem i da budem deo nekih većih uspešnih plesnih kompanija, ali tek sam na početku svog puta. Cilj mi je za početak da odem u inostranstvo, možda baš tamo gde sam sad bila, u Solt Lejk Sitiju. Stvarno mi se dopada ta kompanija sa kojom smo radili. Ona je jedna od mnogih koje mi se dopadaju i u kojima bi mi bila čast da igram. Zove se "Ririe-Woodbury Dance Company".

Kako je došlo do toga da odeš u Ameriku na letnju školu?

Moja profesorica iz baletske škole Snežana Ađanski me stvarno mnogo podržava i mnogo mi je pomogla. Stalno mi je predlagala gde mogu da odem i šta mogu da radim. Kada mi je predložila da odem na taj letnji kamp/školu u tu kompaniju, meni se to baš dopalo i odlučila sam da pokušam. Stevan Novaković, profesor i igrač koji je u Americi, a koji je inače sa mojom profesoricom završio baletsku u Novom Sadu, mi je takođe mnogo pomogao da odem tamo, i da se smestim i da se snađem. Veoma sam im zahvalna, pošto je to bilo jedno nezaboravno iskustvo. Što se tiče plesa, dobro je prošlo, otvorila su mi se mnoga vrata, tako da planiram da odem tamo sledeće godine i ko zna, možda jednom budem i igrala u toj plesnoj kompaniji.

Kako je izgledala ta škola? Kako je bila organizovana?

Časove smo imali dve nedelje preko radnih dana, od devet ujutru do pet popodne, sa pauzama od deset minuta između časova i jednom dužom pauzom za ručak. Imali smo otprilike pet različitih tipova časova. Radili smo tehniku i plesni repertoar te kompanije, na kraju dana smo uglavnom imali neku jogu i pilates da se malo opustimo, pošto je stvarno bilo jako naporno i iscrpljujuće. Imali smo prostora da radimo i na svojim koreografijama i da to pokažemo na završnoj predstavi. Oduševljena sam atmosferom i time kako nas podržavaju i podstiču na rad. Uživala sam sve vreme, nisam imala nijedno neprijatno iskustvo.

Da li si i ranije išla na slične plesne kampove?

Nisam. Nisam nikad ni putovala tako daleko, niti sam bila deo programa koji traje tako dugo.

Intervju možete poslušati u plejeru.

Jovana Golubović