Društvo / Intervju
Stvari se stalno vrte u krug
Mogli bismo, gotovo sa sigurnošću, da kažemo da se za jedan veliki festival, poput Exita, proda mnogo više karata nego za sajam knjiga. Ipak, bez obzira na popularnost festivala, moglo bi se reći da su i knjige zanimljive mladim ljudima u našoj zemlji i da je čak moguće da jedna knjiga može da donese popularnost i uspeh poput nastupa na nekoj muzičkoj bini! Nenad Baraković, beočinski pisac i muzičar, možda se ne sasvim složio sa takvim razmišljanjem, zato što se celog života bavi andregraund kulutrom, koja teško stiže i do sajma i do festivala. Ipak, njegova nova knjiga "Luzergrad uživo", za koju kažu da može da pružu putovanje rečima u čist rokenrol, nalazi se u svim bolje snabdevenim knjižarama, a ušla je i u širi izbor za ovogodišnju NIN-ovu nagradu za najbolji roman.
Probao si da budeš i pisac i muzičar u životu, šta ti se čini kao bolji posao?
Kada bih morao da biram između posla pisca ili muzičara, odabrao bih da budem političar. Ko nema afiniteta prema tom poslu onda je svejedno, možeš da budeš i muzičar i pisac. I zajedno i odvojeno. Ima primera i to vrlo uspešnih, da neko može da bude i muzičar, i pisac, a uz to i političar. E to je možda i najbolje (smeh).
Tvoja nova knjiga, prvi roman a druga knjiga, relativno je nova. Pred nama je "Luzergrad uživo", kako si stigao do tog naslova?
Pa jeste nova, relativno, izašla je iz štampe negde u decembru prošle godine. Praktično je nastala na temeljima prethodne koja se zove "Besparačke priče" i kroz te priče često se provlačio pojam luzegrad. Mojoj urednici se to dopalo, a ja sam u to vreme već počeo da pišem novu knjigu, koja je trebalo da bude neka horor komedija. Dogovorili smo se da ipak razradim temu luzergrada, da celu ideju stopim u jedan grad i tako je nastala i knjiga i njen naslov.
Taj grad može da bude bilo koji, nisi konkretno mislio na neki određeni grad?
Može to da bude bilo koji grad, sve to više ima veze sa iskustvima, arhetipovima, ponašanjem, tako da se ne odnosi na poseban grad iz kojeg sam ili u kojem više radim. Nema neke mistifikacije, a zvuči dobro. Još ako se prevede na luzertown onda može da ode u par miliona prodatih primeraka.
Koliko po gradu ima luzera?
Tu bismo morali da vidimo šta je luzer. Ne postoji univerzalna istina, svi imamo drugačije poglede na svet. Nekom je pisac luzer, a nekom političar.
Kada bi ti posao bio da budeš PR i da moraš da predstaviš svoju knjigu, kako bi je predstavio?
Bavim se i tim stvarima ponekad, ali s obzirom na to da sam ja ovu knjigu pisao, nezahvalno mi je da to radim. Upravo zato sam tražio od nekih ljudi da mi napišu blurbove.
Koliko ti je značilo to što su te podržali ljudi čiji rad je dobro poznat, poput Mileta Kekina, Dejana Stojiljkovića, Duleta Nedeljkovića i Darka Mitrovića?
Uvek mi je to značilo. I kada sam se bavio muzikom i sada kad se bavim pisanjem. Tržište je sada relativno otovreno, možeš da dođeš u priliku da napišeš knjigu bez da ti neko radi blurb, čak i uredništvo. Tako je i sa muzikom, uradiš, snimiš i okačiš na jutjub. Ipak, više sam voleo da to prođe kroz neku recenziju i da iz toga dobijem neku smernicu. Ako urednik zavrti pesmu na radiju,onda znači da je ok, da može da zaživi, tako isto je i sa pisanjem. Znači mi, jer onda dobijem potrvdu da sam ispunio neke kriterijume, ne zbog toga da bi se hvalio.
Omot knjige "Luzergrad uživo", dizajn Dušan Majkić
Kako ti idu misli kada počenš da pišeš knjigu? Je l' imaš neku šemu, pa popunjavaš praznine ili pustiš da same misli teku?
Kažu da postoje dve vrste pisaca, oni koji napišu stranicu i onda je prepravljaju do savršenstva ili nečega što je njima zadovoljavajuće. Druga vrsta pisaca piše, piše, pa onda ispravlja. Ja samo pišem i ništa ne ispravljam jer mislim da je sve dobro (smeh). Pustim tok misli da uradi svoje, naravno, vraćam se i ispravljam greške, ali to bi trebalo da rade urednici, valjda.
Pametnog, mladog čoveka svašta interesuje, šta tebe nekako najviše dotiče u današnjem svetu?
Mislim da je to danas sve objedinjeno. I umetnost, muzika, pisanje i politika. Kroz knjigu sam pokušao da dam neki moj komentar na sve što se dešava oko nas. Ali, probao sam da to ne bude, kako bi to Štulić rekao, nedeljni komentar, nego nešto što će i na neki duži vremenski rok moći vreodostojno da prikaže sliku stanja kakvo je bilo u tom momentu dok je pisano. Mislim da neće izgubiti na aktuelnosti jer se stvari stalno ponavljaju u krug.
Koliko je teško doći do finala i doći do objavljivanja knjige?
Mora prvo Dušan Majkić da ti uradi omot (smeh), super je to uradio. Ljudima koji počinju zna da bude teško, zbog mnogo faktora. Meni, recimo, ovo nije bio problem i relativno lako sam sve uradio. Akcija – reakcija. Svi hoće da budu pisci ili muzičari, svi hoće da se slikaju ili pričaju na radiju, ali realno, malo ljudi hoće da radi. Sve to iziskuje određeni rad koji ume da bude težak. Bez sve šale, za ovo su potrebni nadljudski napori, pisanje je nešto što te zakuje za kompjuter par sati dnevno i tako nekoliko meseci, za samo jednu knjigu, a neko to radi godinu ili dve, sve zavisi. Potrebna je disciplina.
Verujem da mnogima padne na pamet da otvore kafić ili da napišu knjigu. Koliko je realno da neko, ko je potpuni amater napiše i objavi knjigu?
Koliko je realno da neko ko se ne bavi trčanjem istrči 150 kilometara? Teško. Tako je i sa pisanjem. Nije to meni došlo preko noći. Pošto nisam mogao da otvorim restoran (smeh), hajde da probam da napišem knjigu. Bavio sam se novinarstvom i sve je to spojeno, muzika, novinarstvo, pisanje. Prošao sam razne stvari u pisanju, od izveštaja i kolumni, pogovora za Lajnerovu i Vesićevu knjigu, petljao sam se oko novinarstva i pisanja i onda mi je u jednom momentu došlo da probam da napišem nešto što nije novinski članak. Počele su da se dešavaju kratke priče, a onda su ljudi to podržali i tako je sve krenulo.
Koji dalji život knjige, u smislu distribucije i koliko je teško ući u velike sisteme i na kraju živeti od prodaje sopstvenih knjiga?
Stiven King kaže da si pisac tek onda kada počneš da živiš od prodaje svojih knjiga. Ja do tog stadijuma još uvek nisam došao, iako živim od svega što napišem. Nisam se mnogo bavio distribucijom, vidim da knjige postoje u većim i bolje snabdevenim knjižarama. Ima ih u Delfi knjžarama, Beopolisu, a nadam se da će biti u i Bulevar Booksu. Prva knjiga je imala distribuciju i u Hrvatskoj, mislim da sve što je kvalitetno, neću to da kažem za svoju knjigu, nego uopšteno, nađe svoj put. Zanimljivo je da je prva knjiga završila i na Beverli hilsu.
Koliko si se promenio u odnosu na prvu knjigu?
Nema tu nikakve promene. Svako jutro ustaneš i kreneš da radiš svoj posao. Možda okolina počne da te gleda nešto drugačije, možda ozbiljnije nego ranije. Promene ti se dešavaju sa 15 ili 16 godina kada se prvi put popneš binu, pa pomisliš da si nešto jako bitan. To se sve završi u pubertetu, iako smo svedoci da ovde često imamo posla sa zakasnelim pubertetima, tako da bi nekog možda i ščepalo. Ja sam to odradio kad je bilo vreme.
U kom momentu znaš da je kraj dela, da si završio sa pričom i da je to kraj?
Taj sindrom naknadne pameti se događa kod svih ljudi koji stvaraju i prolaze kroz taj proces. Knjiga jeste malo drugačija. Pišeš jednu knjigu par meseci i kroz sam proces, uslovno rečeno, ti postaješ bolji. Još kada prođe par meseci, od kraja pisanja do finalizacije teksta, pa onda još neka četiri meseca do izdavanja, verovatno bih mogao već sad da napišem bolje, ali u tom trenutku nisi mogao bolje i tako je, kako je. To jeste jedan proces sazrevanja.
Dve knjige su iza tebe, koliko si stigao da razmišljaš o sledećoj, ima li nekih ideja?
Da, razmišljam, naravno. To je proces koji traje svakodnevno, dok ne sedneš i ne kreneš da pišeš. U ovom momentu puštam da mi dođu neke nove stvari, bilo da je to pogledan film, pročitana knjiga ili preslušan album. Sve to ima uticaja na moj budući rad, hteo ja to da priznam ili ne. Ne može čovek da se izoluje u vakuum i da izmišlja. Topla voda odavno postoji. Treću knjigu želim da napišem, samo joj sad dajem vremena da zaživi, prvo u glavi, a onda i na papiru.
Nekada si bio aktviniji kao muzičar, iako i danas sviraš. Kako vidiš današnju scenu i gde bi tu mogao da se pronađeš?
Poslednji bend u kojem sam svirao bio je TBK, koji još uvek postoji. To je jedan deo ekipe iz benda Sukob interesa, a muzika je bila neka vrsta karikature onoga što se danas svira. Neki ljudi su pomislili da smo ozbiljni, a zapravo je sve bila samo jedna sprdnja. To i mislim o ovoj novoj muzici. Ne bih sad da zvučim kao neki matorci, sve je bilo bolje kad smo mi bili mladi (smeh). Realno, mnogo više slušam staru muziku i gledam stare filmove. Nije to hipsteraj, nego mi se mnogo više sviđa nešto iz sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih, nego ovo što se nudi sada. To važi i za književnost! Malo je nezahvalano, jer se ja bavim pisanjem i muzikom u 21. veku, a slušam ono što je nastalo u 20. veku. Nađe se nekad i nešto što mi se dopada. Na primer, album Igora Sakača. Odličan i album i on kao gitarista i autor. Nedavno sam našao neki članak iz novina od pre 15 godina u kome smo i on i moj bend, pa sam mu poslao. Bilo mi je zanimljivo, jer smo još uvek tu.
Gostovanje Nenada Barakovića u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:
Jovan Vanja Marjanović
foto: Tomislav Tomić
