Sport kao put do normalnog života

San svakog sportiste na planeti je učešće na Olimpijskim igrama. Propozicije više nisu kao nekada, kada se gledala masovnost i radilo na tome da se što više sportista pojavi na igrama. Danas, da bi neko imao pravo učešća, potrebno je da ispuni veoma visoke zahteve i kriterijume koji gotovo isključuju veliku većinu aktivnih sportista i ostavljaju prostor samo za one najbolje. Sa ponosom, Strahinja Bukvić, kajakaš paraolimpijac iz Novog Sada, može da kaže da je jedan od odabranih, jer je nedavno ostvario rezultat koji ga vodi put Pariza i najveće sportske smotre na svetu.

Norma za Pariz je ostvarena. Kako sada teku pripreme za Olimpijadu?

Snovi se ostvaruju ako radite i verujete u sebe. Za ovaj rezultat sam se spremao punih osam godina, svakog dana sam se budio sa istim ciljem – da dam sve od sebe i završim dan znajući da sam uradio sve što sam mogao. To je znak da sam se taj dan pomerio pola koraka napred, bliže svom cilju. Pre tri nedelje uspeo sam da ostvarim normu na Svetskom prvenstvu u Segedinu, koja mi daje pravo učešća na ovogodišnjim Paraolimpijskim igrama u Parizu.

Da li je norma u svim sportovima visoka i teško ostvariva?

Tako je. Čitave godine smo se pripremali i tempirali formu kako bismo se domogli ovog takmičenja. Sada radimo po planu, nastavljamo u još jačem ritmu da bismo došli do nekog odličja.
 

Konkurencija je danas jaka u svim sportovima?

Konkurencija je veoma jaka. Sve ih dobro poznajem, pratim ih dugi niz godina, svi su bili i u Segedinu, pa znam šta me čeka i tako se i spremam.

Kako teče jedan tvoj trening?

Treniram svakog dana, dva puta dnevno. Tokom leta smo svakodnevno na vodi, dok se popodne uglavnom radi u teretani. Velika je razlika u tome gde se vozi. Kod nas u Novom Sadu, na Dunavu, naravno da je velika razlika da li voziš uzvodno ili nizvodno, dok je potpuno drugačije na jezeru. Uvek mi treba malo vremena da se naviknem na jezero i takve uslove vožnje i takmičenja.

Kako je veslanje došlo u tvoj život?

Pre saobraćajne nezgode bavio sam se fudbalom. Od svoje pete pa do 22. godine sam bio aktivan fudbaler. Nakon nesreće sam osetio potrebu da se bavim sportom i tražio sam parasport kojim bih mogao da se bavim, a gde bih mogao da budem dobar i postignem neki solidan rezultat. Na kajak sam došao sasvim slučajno, preko društvenih mreža sam došao u kontakt sa Arsenom Arsenovićem koji je tada bio u parakajaku i koji me je doveo u Kajak i kanu klub Vojvodina. Tu sam se upoznao sa trenerima i tako je sve počelo.

Znam da otvoreno pričaš o nesreći i šalješ poruke svima preko društvenih mreža?

Nesreća se dogodila 2011. godine, sada već pre 13 godina. Bio sam mlad, nezreo i nisam bio svestan koliku opasnost donosim i sebi i drugima s ludom i brzom vožnjom, sve pod dejstvom alkohola.

Danas često, putem medija i društvenih mreža, šalješ poruke pune optimizma?

Želim da pokažem ljudima da treba da se okrenu zdravom, normalnom životu. Mladi dosta toga ne razumeju, a život je samo jedan i svi treba da budu svesni toga. Treba da budu odgovorni, kako za sebe, tako i za druge. Pravi put za to je sigurno sport.

Koliko te podržava klub, savez i cela organizacija?

Moram da se zahvalim na velikoj pomoći koju mi je pružio Paraolimpijski komitet Srbije, Kajakaški savez Srbije, kajak i kanu klub Vojvodina. Svi takmičari i treneri su bili tu da mi pomognu da dođem do ovog rezultata. Tu je, naravno, i moja glava koja mi nikad nije dozvolila da odustanem, uz neopisivu želju za životom i sportom.

Strahinjino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija