Poluotvoreno kroz zatvorski život

Milan Čekrdžin Cef novosadski je tonac i binski radnik, organizator koncerata i čovek na koga ste sigurno naišli ukoliko ste ikada bili na nekom koncertu dobre, alternativne, HC svirke. 2012. godine u njegovom stanu pronađena je izvesna količina marihuane, što je prema našem zakonu kažnjivo, pa je Cef osuđen na zatvorsku kaznu od tri godine i četiri meseca i poslat na odsluženje u Sremsku Mitrovicu. Za vreme boravka u zatvoru pisao je pisma svojim najbližima, a sve to je složio i prošle godine objavio u knjizi koja nosi naslov „Poluotvoreno“. „Knjiga je objavljena pre nekih godinu dana, a nisam nikad ni planirao da napišem knjigu. Poluotvoreno je knjiga nastala za vreme mog boravka u zatovru i to je neka kompilacija mojih zapisa. Knjigu sam uz pomoć prijatelja objavio bez ikakvih planova i očekivanja, a ispostavilo se da smo za godinu dana prodali dosta primeraka, nemam preciznu evidneciju, ali negde oko 800 ili 900 komada što kažu da je sasvim dobar uspeh za domaćeg autora i prvu knjigu. Čak smo i neku kintu uzeli (smeh)“ ispričao nam je Cef na početku  razgovora u emisiji Dnevna soba Oradija.

Reklo bi se da ti se pisanje knjige isplatilo?

Jeste, na više načina. Pomoglo mi je to pisanje dok sam bio tamo i dok nisam znao da će biti knjiga. Zatvori su škakljiva tema. O tome se malo priča, a u zatvor idu razni ljudi. U ovih godinu dana imao sam mnogo promocija i u Srbiji, ali i u regionu i pokazalo se, da mi ljudi nakon promocije prilaze i da ima mnogo onih koji imaju nekog svog, rodbinu ili prijatelja, koji je u zatvoru ili koje čeka zatvor. Tim ljudima to znači, kada se o tome govori, kada se skida tabu jer se ljudi prepoznaju. Svako to pokušava da krije, a ljudima znači kada ih neko razume.

Kako si uopšte došao u poziciju da te osude i odeš na odsluženje kazne?

Knjiga se nije toliko ticala razloga mog odlaska u zatvor. Ja sam osuđen za stavljanje u promet i omogućavanje uživanja marihuane. Ukratko, kod mene u kući je pronađena neka trava i ja sam zaglavio robiju. I to je moje jedino krivično delo u životu, svakako i prvo. Dobio sam kaznu od tri godine i četiri meseca, a uslovni otpust sam dobio 11 meseci pre isteka kazne, iako je to samo uslovna sloboda jer nisam imao pasoš, morao sam redovno da se javljam i tako dalje.

Tolika kazna deluje baš dosta za nešto što je u svetu dozvoljeno ili u procesu legalizacije?

U Srbiji je to veoma strogo. Ja sam dobio minimalnu kaznu zatvora za ta dva dela. To se ljudima događa, sigurno sad neko ide u zatvor na tri godine zbog gandže. To je tako pa je tako.

Kako je nastala knjiga?

Pisao sam pisma devojci i sestri, a kako tamo nema ništa drugo osim papira i olovke, shvatio sam da se ponavljam. Tada mi je sestra predložila da napravimo blog, da im ja pišem, a da one to prekucaiju i postave na blog. Ispostavilo se da taj blog neko zasita i čita i da je to postala neka vrsta priručnika onome ko treba da ode u zatvor. Od tada je prošlo dosta vremena, izašao sam i zaboravio, ili bolje reći potisnuo taj zatvor. Onda je došla korona, imao sam previše vremena i tek tada sam zapravo pročitao sav taj materijal. I tako se desi da moj drugar Mile iz Babušnice ima izdavačku kuću, on je uredio izdanje, drugar Srđan je nacrtao fenomenalan omot i tako se pojavila knjiga. Meni znači i ja smatram da je to neka vrsta uspeha, nešto dobro i od tog zatvora.

Sve nas zanima kako je unutar zidina zatvora, pretpostavljam da su jedno događaji i okruženje, a drugo unutrašnja borba. Šta najviše pamtiš?

Pa teško je sad reći. Pamtićemo anegdote i zezancije, a ono mračno ne zaboraviš, ali potisneš. U zatvor idu ljudi. I dobri i loši ljudi i ništa tamo nije lepo. Nije neki bauk, ali može da se pretvori. Ne znam, teško je u nekoliko minuta sabiti sve to, zato sam napisao knjigu.

Kako si se osećao posle zatvora, kakva je reakcija okoline, ima li čovek u našem društvu pravo na grešku?

Imam ludu sreću da se bavim takvim poslom i da živim u takvom krugu ljudi gde se pokazalo da nije problem. Radim kao tonac i kao tehničar na koncertima, organizujem svirke i to je neki svet gde marihuana, znamo svi nije toliki bauk. Nisam osećao neku grižu savesti, niko me nije osuđivao da sam uradio nešto loše. Žao mi je što sam sebe i ljude oko sebe doveo u tu situaciju što sam morao da odem u zatvor, ali ne vidim da je neko, zbog mog činjenja trpeo ili da sam nekom naudio. Ali, da se bavim nečim drugim, da treba da se zaposlim u nekom preduzeću gde se radi od 9 do 5, to bi bio problem. Na milion mesta ti je potrebna potvrda da nisi osuđivan, a ti jesi. To što si osuđen i što je to prošlo, to nikom ništa. A to šta pričaju komšije to mene uopšte ne zanima. Imao sam sreće, a valjda sam i takav da nisam dupetom zatvarao vrata, odmah sam nakon zatvora imao posao, što mnogi ljudi nemaju. To se posebno dešava kod mlađih ljiudi koji nisu izgradili svoje socijalne kontakte pre zatvora, pa kada izađu nađu se u velikom problemu. Često biraju put kojim će se lako vratiti nazad u zatvor.

Koliko si sreo ljudi koji su shvatili i mesto gde se nalaze i delo koje su počinili?

To je jako individualno. Ima ljudi koji odmah shvate da su nešto pogrešili, zajebali, da im zatvor ni ne treba. Neko nekog zgazi kolima i to ga jede do kraja života, a nekog boli uvo. A zaista ne znam da li je mene zatvor uopšte promenio. Razmišljam isto kao i pre, vreme sam potrošio, a vrednosti koje su oni pokušali da me nauče ja ne smatram za vrline. Ne vidim vajdu, ne vidim kako je društvo profitiralo time što sam ja bio u zatvoru. S druge strane postoje ljudi koji su opasni po druge ljude, agresivni. Nisam stručan da ponudim neko rešenje. Za stvari gde nema nasilja ne vidim ovo kao rešenje. Nikako ne smatram da je droga dobra i da treba svi da se drogiraju. To je jedan bauk, a treba da bude javno dostupno, da se sve o tome zna, da lekar, učitelj, roditelj i dete znaju sve o tome. Alkohol može da se kupi svuda, a nisu svi alkoholičari. Tako i ta marihuana, kad bi bila dostupna negde ti bi mogao da proceniš da li to tebi treba, da li ti odgovara, kada je vreme za to. Kada bi to bilo dostupno mnogo bismo više pričali i mogli bismo da saznamo i prednosti i mane. Jasno je da ne treba duvati i voziti kran ili autobus, naravno da se time izmeni svest, ali o tome treba da se govori, da bude slobodno, a onda ćemo da procenjujemo kako ćemo se prema tome odnositi.

Koliko misliš da danas mladi uopšte imaju svest da može da im se desi zatvor?

Pa ja sam mislio da će me pustiti za dva, tri sata kada sam bio uhapšen. Nisam sanjao da ću zaglaviti skoro tri ipo godine. Minimalna kazna za stavljanje marihuane u promet je tri godine. Ljudi to ne znaju. To je jedna velika tema jer ova država se po tom pitanju raspada. Ovo je teritorija sa elementima državnosti gde neko može sve, a neko ništa. Neko se rodi i od kad zna za sebe ne mora da poštuje zakone. Kod nas jedan sme da parkira na pešački prelaz, drugi ne sme. I kako jedna mlada osoba da se normano razvije kada to gleda na sve strane. Osim ako nema jako sposobne roditelje koji uspeju da mu ukažu na te nenormalnosti. Jako smo propali kao društvo, skrenuli, svi mi.

Jel si uspeo da neđeš nekog sa kim si uspeo da ostaneš u kontaktu, nekog ok?

Naravno. Tamo upoznaješ ljude, provedeš sa nekim dve godine svaki dan, od ujutro do uveče. Budeš sa tim ljudima bliži nego sa nekim koga poznaješ 20 ili 30 godina. Imam, na primer, jednog drugara sa kojim idem u Frušku goru u šetnju, opalimo dvadesetak kilometara po prirodi, izdivanimo se. On je iz drugog sveta, neće on doći na HC koncert, ni ja sa njim neću ići na skijanje. Tamo smo se zbližili, životi nam se ne mešaju, ali zajednički ventil nam je šetnja po prirodi. Postoje neki ljudi koje jednostvano zaboraviš, izbiršeš ih nesvesno.

Aktivan si na polju alternativne, posebno HC muzike, kao organizato koncerata, tonac, tehničar. Kakva je tu situacija trenutno u gradu?

Hard core, pank, generalno alternativna muzika je nešto što je volim i što me drži, za to se zalažem i gorim. Postoje događaji poput onog koji je bio pre par dana u Fabrici SKC, koncert grupe Death before Dishonor, gde je sve bilo super, odlično popunjen prostor, pa na blic deluje da je sve u redu. Ali generalno, Novi Sad je u katastrofalnoj situaciji sa koncertnim prostorima. Postoje privatni klubovi koji prave neke vrste svirki, postoji Fabrika, koja je neki ventil, ali je to prevelik prostor ukoliko ne dođe barem 300 ili 400 ljudi na koncert. Novi Sad je izgubio ona mala mesta za 100 do 150 ljudi gde nastupaju novi bendovi, koji na nekoj zajednočkoj svirci mogu da skupe toliko ljudi. Danas toga nema, Fabrika im je prevelika, a malih mesta poput Doma B 612 i sličnih nema. Mnogi ljudi pokušavaju nešto da nađu, ali situacija je alarmantna. Za velike, komercijalne stvari uvek će se naći neka dvorana ili neki festival, ali srednja i manja mesta su jednostavno nestala. Kada se naš grad uporedi sa nekim sličnim ili manjim mestom u regionu situacija je mnogo gora kod nas.

Ima si prilike da radiš dosta dugo u Grčkoj, kakvo je iskustvo tamo i generalno u inostranstvu?

Dosta često idem sa bendovima i putujem. Nedavno sam bio sa bendom Smrt razuma, to je bend pola iz Osijeka pola iz Bečeja, išli smo na kratku turneju u Grčku i Makedoniju i baš smo bili na takvim mestima kakvih ovde nema. Dođeš u grad u kojem klub vode ljudi koji su tebi slični, rade to mimo institucija, ali funkcionišu, prisutni su, rade. Imam osećaj da se ljudi tamo lakše samoorganizuju pa samim tim takva mesta postoje duže i konstantnije rade. Pomenuli smo Grčku, ali tako je i na zapadu. Ipak, bendova ima i to me raduje. Dolaze klinci na koncerte, često radim pa vidim da počinje da dolazi i neka mlada publika. Veliki broj njih čeka da im se servira, a možda bi trebalo malo više i oni sami da se potrude.

Koliko si razmišljao o drugoj knjizi, da ne bude sa istog mesta, ali mogla bi da bude o, na primer, danima pored bine, koncertima, rokenrol životu?

To me mnogi pitaju. Ja volim da pišem, ali to se sada svodi više na neke najave, recenzije, ili izveštaje sa turneja. Ovu knjigu nisam napisao planski, potrebu da pišem imam, ali za pisanje je je neophodno vreme i koncentracija. A to sam u zatvoru imao. To sada nemam, a kada bih napravio morao bih neke stvari u životu da promenim, da se malo bolje organizujem, e onda bih možda i mogao. Maštam da napraivm dokumentarac o životu pored ili ispod bine, da neko isprati ekipu koja radi na koncertima i da je prati godinu dana. Da neko uzme i snima sve, od utovara, preko montaže, ne spavanja, lepih i ružnih stvari, kišu i vetar, nevreme, tonske probe dobrih i loših bendova, jedenje suvih sendviča, to bi sigurno ljudi voleli da pogledaju.

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija

Cefovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete polsušati ovde: