Pesma mora da se oseti

Narednog septembra biće po četvrti put održan Novosadski festival knjige, u organizaciji Udruženja Poenta. Nedavno su članovi ovog udruženja, među kojima je jedan od osnivača i pesnik Milan Ćosić, osmislili projekat u kojem pozivaju mlade kolege pesnike da napišu svoje radove na temu mladih i Novog Sada. Uz sve to, Milan je obajvio jednu zbirku pesama, a glavni je pokretač, tekstopisac i kompozitor autorskog benda Negde između. 

"U Novom Sadu se neguje rok scena, a mi se već godinama bavimo poezijom, pa smo kroz ovaj projekat pokušali da spojimo muziku i mlade pesnike. Stalno se trudimo da ih promovišemo, ali nemaju previše šansi da se istaknu i pokažu. Kroz konkurs Novi rok Sad mladi autori će moći da nam šalju svoje pesme, a mi ćemo par odabranih tekstova snimiti, odnosno, oni tekstovi koji mogu, dobiće i svoju melodiju. Na taj način ćemo ih promovisati kroz pesme koje planiramo da snimimo u rok maniru", ispričao nam je Milan na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Ko sve može da se prijavi na ovaj konkurs?

Konkurs je predviđen za mlade pesnike, koji imaju do 30 godina starosti. Nije važno da li su do sada objavljivali svoje radove ili nisu, da li su afirmisani ili ne, gledaćemo kvalitet teksta. Biće formiran stručni žiri koji će odlučivati i izabrati najkvalitetnije radove.

Koliko uopšte ima mladih pesnika u Novom Sadu?

Ima ih mnogo. Ne samo po Novom Sadu, nego i u celoj državi. Od kako smo krenuli sa radom i udružili se u okviru Poente, shvatili smo da mladih pesnika zaista ima dosta. Za njih se uglavnom ne zna. Možda bi to mogla i da bude kritika današnjim novinarima - novosadski pesnici nemaju dovoljno prostora u medijima! Nisu dovoljno zastupljeni ni u kulturnim institucijama, ni na drugim mestima i mi se trudimo da to, makar donekle, ispravimo.

Kako ste došli na ideju da napravite udruženje?

Krenuli smo od ideje da stvorimo Novosadski festival knjige i tokom realizacije postalo nam je jasno da je  nemoguće da to organizujemo kao pojedinci, u nekom neformalnom udruženju. Bili smo, da tako kažem, prisiljeni da napravimo svoje udruženje, što se kasnije ispostavilo kao dobra stvar. Iz toga se izrodila još gomila drugih ideja. Tako smo napravili i portal, koji se takođe zove Poenta, gde mladi pesnici uz našu saglasnost mogu da objavljuju tekstove svakog dana.

Znači li to da postojeći kanali nisu dostupni mladim pesnicima?

Dostupni jesu, ali je sistem po kojem funkcionišu prilično komplikovan. Na kraju, sistem čine ljudi, a na toj tački zna dosta toga da se zakoči. Rekao bih da klasičnim kanalima nije nedostižno, ali je često jako sporo.

Kako izgleda put jednog pesnika, od napisane zbirke do objavljivanja knjige?

(Smeh). Svoje radove slali smo raznim kritičarima, našim profesorima, u nadi da bi mogli malo da nas usmere. Naravno, geldajući situaciju samokritično, u početku naša poezija nije bila dovoljno reprezentna da bi oni mogli negde da nas preporuče. Kroz recitatorsku družinu koju smo imali među nama, recitujuću stihove poznatih autora primetio nas je Nenad Grujičić iz pesničke institucije Brankovo kolo iz Sremskih Karlovaca. Sve je rezultiralo objavljivanjem zbirke pesama. Sve se to desilo slučajno, praktično nismo mi tražili izdavača, nego je on došao kod nas. Tada smo valjda imali sreće. Inače, taj proces izgleda tako da se nakon završenih tekstova prelazi u fazu slanja e-mailova, kontaktiranja izdvača u nedogled i slično.

Šta nas ove godine očekuje na Novosadskom festivalu knjige?

Nadamo se da će on biti održan i ove godine, pošto zavisimo od sredstava Gradske uprave za sport i omladinu. Do sada smo ga radili tri puta, a ovogodišnji će, kako u šali volimo da kažemo, biti četvrti jubilarni (smeh). Kada se osvrnemo unazad, zaista smo uradili ogroman posao, s obzirom na to da je materijalna situacija u književnosti prilično nezgodna. Ipak, nadamo se da će ovaj festival biti najveći do sada.

Deluje da knjige imaju svoju publiku, beogradski Sajam knjiga je uvek veoma dobro posećen?

Publike ima i to je uglavnom pitanje koje se postavlja, da li ljudi slušaju poeziju, da li prate književnost? Odgovor je jednostavan: da, prate i treba im samo dati dobre programe i treba im prići. Publici treba pristupiti onako kako to zahtevaju savremeni život i publika. Trudimo se da imamo takav pristup, da dođemo do različitih kategorija ljudi i svih generacija. Program je šarolik i pokazalo se da zaista imamo jako dobru posećenost. Kada bi se malo više sredstava uložilo u kulturu, kada bi to medijski bilo malo bolje propraćeno, imali bismo ne baš Sajam knjiga u Beogradu, ali nešto što bi moglo da liči na to.

Šta je na programu vašeg festivala?

To je kombinovani program, koji uglavnom počinje nastupom nekog od novosadskih bendova. Trudimo se da promovišemo što više mladih, u glavnom programu šansu imaju mladi pisci, pesnici, časopisi koji imaju mlade kao ciljnu grupu. Imamo i pozorišne predstave koje uglavnom rade ili srednje škole ili fakulteti. Uz sve to, dovodimo i neke poznate autore, da podrže, podstaknu i motivišu mlade i da svojim primerom pokažu da se to može. Imali smo našeg dragog profesora Dragana Stanića, bio je tu i Sava Damjanov, Matija Bećković, prošle godine je bio Radoman Kanjevac, Vanja Bulić, Gojko Đogo... Zaista je bilo zanimljivih programa.

Kako si i sam pesnik, jedan deo svog stvaralaštva ovekovečio si kroz zbirku "Kad uhvatim tišinu". Koliko ti je ona važna?

Tu se, pre svega, nalazi jedno veliko prijateljstvo. Tu zbirku sam objavio sa Nikolom Rausavljevićem kojeg sam upoznao ovde na fakultetu i sa kojim sam osnovao recitatorsku družinu. Uz to smo se godinama družili i prošli sve ono što dva momka prolaze kroz period studiranja i mladosti od 19. do 26. godine, kao pravi prijatelji. Mislim da smo kao vrhunac našeg prijateljstva i saradnje izdali ovu zbirku. Što se pesama tiče, mislim da su nam to prve pesme koje valjaju, da se tako izrazim. Dosta smo se namučili da ih proberemo i u vreme kada smo objavili zbirku već smo pisali pesme na sasvim drugačiji način. Ipak, smatrali smo da nije bilo smisla da ubacujemo nove i da ovom zbirkom treba da se zatvori jedna celina. Svakako se tu vidi jedna najava onoga kako ćemo i on i ja u budućnosti da pišemo.

Šta tebe najviše inspiriše da napišeš pesmu?

Pa to je uvek pitanje od milion dolara (smeh). Mislim da inspiracija može da se nađe svuda, ali bukvalno. Bilo da je u pitanju neka sasvim obična stvar, razgovor, situacija, bilo šta. Važno je da čoveka nešto iznutra pokreće da napiše pesmu. I to je neobjašnjivo. To je neka potreba da napišeš, objasniš i to posle podeliš sa drugim ljudima, da im preneseš svoj utisak o nečemu što si primetio. Može to biti nekakva emocija, predmet, socijalna tema, događaj.

Obično pisce zamišljamo pred pisaćom mašinom, pored gomile zgužvanih papira. Na koji način ti pišeš i kada sebi kažeš da je pesma dobila svoju finalnu formu?

Hajde da ostavimo ljude da zamišljaju kako jedan pisac piše (smeh). Često se dešava da me ljudi potpuno pogrešno razumeju, da sam ja mislio o jednoj stvari, a njima se učinilo da je to nešto sasvim drugo. Pustim ljude da zamišljaju šta god hoće, to je valjda i suština umetnosti. Pesma, u nekih 90 odsto slučajeva jednostavno izađe cela. Kada se vratim na neko četvrto ili peto čitanje, nešto malo popravim i to je to. Pesme vrlo retko menjam u nekom većem obimu. Kada to krenem da radim, onda je bacam.

Kad pogledaš svoj prethodni rad, kako ti se danas čine tvoje pesme? Sam sebi si opravdao, oprostio ili si i danas zadovoljan, kao prvog dana?

I dalje stojim iza svojih pesama, nemam šta da opraštam, imaju svoj razlog zašto postoje. Svaka pesma je obeležila neki period u životu i mislim i da ne znam drugačije da pišem nego iz života. Smatram da je to jedini način da to zaista bude poezija i da to bude prihvaćeno, jer sve drugo bi bilo izveštačeno.

Čitaš i procenjuješ i tuđe pesme. Koliko misliš da si objektivan?

Objektivnost se postiže time što u oceni budeš iskren i otvoren. Mi često kažemo autoru da nam se pesma ne dopada, popričamo sa njim i pokušamo da unapredimo, da pomognemo. Mislim da u mojoj generaciji nema sujete i da možemo iskreno jedni drugima da kažemo šta mislimo. Takođe, mislim da se objektivnost postiže time što u tuđim pesmama ne tražiš sebe, nego samog autora. Pesma se vrlo lako oseti i tu moć ima svako od nas. Upravo to tražimo od tuđih pesama, da se osete. To znači da je dobra i da će je ljudi čitati.

Stvaraš i pesme koje imaju melodiju, u okviru benda Negde između. Koliko se to razlikuje od klasičnnog pisanja, šta ide prvo, melodija ili tekst?

To je posebna vrsta stvaralaštva i kod mene uvek ide jedno s drugim. Često se dešavalo da imam melodiju u glavi, ali nemam instrument kod sebe. Zapišem tekst negde u telefonu ili nekoj pisaćoj mašini. Kada se dohvatim instrumenta ne mogu da odstupim od melodije koju sam zamislio. Naprosto mi jedno sa drugim dolazi.

Kakva je situacija sa mladim autorskim bendom koji neguje muziku koju bismo mogli svrstati u akustični klasik rok?

Trudimo se da ubacujemo neke razne momente, koji nisu toliko vezani za retro fazon, ali mislim da je veći problem to što Novi Sad nema svoju muzičku produkciju ili ako je ima, prilično je zatvorena. Vidim da se bendovi pojavljuju, da ima novih stvari i trudićemo se da u narednom periodu snimimo još nekoiko pesama i radimo na objavljivanju naših pesama. Za sad smo snimili tri kompozicije bez bilo kakve pomoći izdavačkih i diskografskih kuća. Za sve tri snimljene pesme imamo i spotove i za sad sve to lepo prolazi kod publike.

S obzirom na to da smo predstavili minimum tri segmena tvoje ličnosti, kojim putem ćeš najviše ići u narednom periodu?

Mislim da ću uporedo na sva tri koloseka, mada nisam o tome na taj način razmišljao. Ja to doživljavam kao jedno, bilo da sam u poziciji muzičara, pesnika ili kao organizatora događaja, kroz udruženje. Svakako ću nastaviti tako, a možda se pojavi još neki Milan Ćosić, ko zna.

Milanovo gostovanje u "Dnevnoj sobi" Oradija preslušajte na našem podkastu:

Jovan Marjanović