Novkabel era: Od studentskog projekta do ozbiljnog arhitektonskog filma

Arhitektura je jedna od retkih nauka koja, na sebi svojstven način, spaja i obuhvata umetničku stranu arhitekte, njegovu inovatorsku i vizionarsku ideju, ali i inženjerski pristup. Tako dobijamo dela koja ili godinama krase određene delove grada ili ih pak ruže i ostaju tu kao opomena. Svemu tome treba pridodati funkciju građevine, koja je podjednako važna kao i sve već pomenuto. Ukoliko su izgrađeni objekti važni i od stručne javnosti prepoznati kao značajna dela, zaslužuju i nešto više, odnosno, mogućnost da ih vide i upoznaju i ljudi koji nisu nužno bili u blizini izgrađenog objekta. Najbolji način za to jeste arhitektonski film, koji u poslednjih nekoliko godina izaziva pažnju najšire javnosti. Prvi u nizu filmova o novosadskom građevnarstvu, o firmi Novkabel, napravio je tim sačinjen od studenta arhitekture i njhovih profesora, a ovaj film realizovao je Aleksandar Dadić sa svojom koleginicom Sonjom Kesić uz nadzor i veliku pomoć profesora Dragane Konstantinović i Slobodana Jovića. Dokumentarni film o Novkabelu, nakon novosadske premijere, očekuje prikazivanje širom regiona. 

"Ovaj film je nastao spontano, a bi se tako nešto stvorilo najviše su uticali naši hobiji, odnosno, ono što radimo u slobodno vreme i što smo uspeli da izmiksamo sa onim što studiramo. Spajanjem fotografije i arhitekture dobili smo film, ovog puta o Novkabelu, koji na kraju nije ispao loše", priča Aleksandar na početku razgovora u novoj sezoni emisije "Dnevna soba" Oradija.

Šta je konkretno bila inspiracija da se napravi film baš o Novkabelu?

Na jednom od predmeta na arhitekturi imali smo zadatak da izaberemo dva objekta u Novom Sadu i o njima napravimo prezentaciju. Kao student arhitekture koji se jedno vreme bavio fotografijom, pošao sam zajedno sa koleginicom od toga da uradimo samo fotografije, međutim, shvatili smo da to može da bude film. Prvo je to bio film od pet minuta, onda smo shvatili da to ima mnogo većeg potencijala, pa je na kraju to film u trajanju od 33 minuta.

Film ima svoju radnju koja gledaoca vodi od urnebesno smešnih scena na početku filma, preko dokumentarnih momenata, pa sve do potresnih scena pri kraju. Kako su birane scene i sama radnja filma?

Scene su ređane upravo onako kako smo snimali film. Krenuli smo od scena koja jesu smešne, tako smo prostor i zatekli, sa par čuvara i razrušenom infrastrukturom Novkabela, a nakon toga smo se zapravo upoznavali sa firmom, nasleđem, istorijom i svim ostalim. Naravno, posebno s objektom, što nam je i bio prvi zadatak. Tokom vremena smo krenuli da zapažamo emocije i upoznajemo pozadinsku priču koja stoji iza tog objekta. Na kraju smo stigli i do scena koje jesu malo potresne, jer to je na kraju priča ne samo o građevini nego i o ljudima koji su tamo bili zaposleni, njihovim sudbinama, a možda čak i o celoj državi i nekoliko njenih generacija.

Koliko je, iz ugla arhitekture, Novkabel doživeo preoporod time što je postao nešto drugo?

Uh, ne znam da li ću biti politički korektan (smeh). Dobra stvar je što je to nastavilo tamo negde gde je i stalo, a vezano je za kompjutere i tada veoma napredne moderne tehnologije, koje su počele svoj razvoj baš u okviru Novkabela. Arhitektonski mu se dosta promenio lični opis, a bio je jedna od ikona arhitekture ovog grada i samim tim se utopio u sadašnji izgled, ne razlikujući se od bilo koje novogradnje u Novom Sadu.

Koliko je vezan sadržaj, ondnosno funkcija koja se untra odvija, u odnosu na arhitekuru?

Uvek je sadržaj jako vezan za arhitekturu. Dobro je što je to nastavilo da bude IT centar, koji je bio i nekada, odnosno, valjda će to biti, jer se nova kompanija tek uselila. Deluje da slika i prilika onoga što se dešava spolja jeste i ono što se dešava iznutra. 

Da se vratimo na film, šta ste zanimljivo otkrili vezano za ovu firmu?

Nisam očekivao da ćemo toliko toga saznati. Na primer, kako nam je rekao jedan od direktora, deo fabrike koji je bio namenjen proizvodnji računara bio je u upravnoj zgradi. Iako su tada računari bili ogromni, taj deo zgrade je bio kao jedan poslovni objekat, gde su bili stolovi, sekretarice, neki računari. Ceo taj vizionarski momenat je neverovatan.

Ideja o snimanju filma koji se bavi određenim građevinama nije nov. Šta je tebe privuklo da počneš da se bivš baš ovim žanrom?

Profesorke Dragana Konstantinović i Miljana Zeković, kao i asistenti na tom predmetu, često su nam puštali filmove o arhitekturi gde sam to prvi put i video i rekao sam seb - ja ovo želim da radim.  Prvi filmovi vezani za ovu temu su bili "Betonski spavači" koji je realizovala hrvatska ekipa, a reč je o serijalu dokumentarnih fimova koji je posvećen značajnim objektima izgrađenim na njihovoj obali tokom socijalizma i bivše države, a koji su danas zapušteni. Sjajno realizovan serijal nakon kojeg sam počeo detaljno da istražujem tu sferu arhitekture u filmovima i došao do zanimljivih ostvarenja, od kojih je jedan i "Hotel Jugoslavija", jednog francuskog reditelja. Ima naravno i novih ostvarenja koji se redovno prikazuju na festivalima i jedva čekam da ih pogledam.

Za stvaranje dobrog filma potrebno je umeće, tehnika, vreme i novac. Koliko je potrebno tehnike i vremena da bi se dobio jedan ovakav film?

Uh, to kako smo mi radili ovaj film trajalo je baš dugo i tako se to ne radi. Trebalo nam je oko tri godine za sve ovo, mada  smo imali i pauzu od dve godine, ali kada bih sve pretočio u rad, treba oko mesec dana da se ovakav film privede kraju. To se naravno ne radi tako, potebne su ogromne količine i novca i tehnike, ali i vremena i ljudstva. Mi smo imali "nula dinara" budžeta za sve, jer je ipak ovo nastalo kao studentski projekat. Kroz ovaj pilot projekat shvatili smo šta je film i kako on treba da se pravi. Mogu da kažem da smo dosta naučili.

Sve ste radili sami, pa se postavlja pitanje kako ući u sledeći projekat?

Mi sve radimo onako kako baš ne treba da se radi (smeh). Mislim da ćemo proširiti ekipu, ali mislim da ćemo ostati u tom tripu da radimo sve sami.

Sledeći projekat se zove SPENS, zašto je baš ta građevina zaslužila da se o njoj uradi film?

SPENS je opis Novog Sada i ljudi koji žive tu. To je jedan grandiozan i ambiciozan projekat za vreme kada je nastao. Iako je pretrpeo mnoge kritike u vreme kada je nastao, posebno vezane za njegovu veličinu, danas shvatamo da su kapaciteti, pogotovo sportski, zapravo mali da pokriju ceo Novi Sad. U svemu tome se videla želja građana našeg grada da Novi Sad postane jedan veliki grad, oni su svojim samodoprinosom finansirali izgradnju SPENS-a. Sa arhitektonske strane, on ima posebnu vrednost. Ja sam tu bukvalno odrastao i nikada mi taj prostor nije dosadio.

Nadam se da ovaj film nećeš raditi tri godine, a da će malo duže i trajati?

I ja se nadam. Plan je da traje barem 60 minuta kako bismo se ukolipili u neke festivalske okvire i formate. Sve je to još uvek jako konfuzno i ne mogu mnogo da pričam o tome. Ideja je da sve bude gotovo u toku sledeće godine, malo već kasnimo sa pripremama, ali biće sve ok.

O kojoj građevini bi želeo da napraviš film, bilo da se nalazi kod nas ili negde u svetu?

Ima dosta objekata koji se nalaze kako u Novom Sadu tako i u bivšoj državi koji su zanimljivi. Kada smo dobili zadatak bila su dva objekta od kojih smo mogli da odaberemo jedan, a u opciji su bili Elektrovojvodina i Novkabel. Mi smo odabrali ovaj drugi, samo iz razloga što je pristupačnost Elektrovojvodini jako teška, ali zgrada kao takva je veoma zanimljiva. Novi Sad ima još dosta objekata koji nisu zanimljivi samo arhitektonski, nego imaju odlične pozadinske priče koje treba dokumentovati i sačuvati. Tu je, na primer, jako zanimljiv Bulevar oslobođenja, kao veoma radikalan pristup izgradnji Novog Sada sa već pomenutom Elektrovojvodinom, Mostom Slobode i Željezničkom stanicom. Van našeg grada jako mi je privlačan i inspirativan Novi Beograd, mislim da bi tamo mogao da se napravi sjajan film. 

Gostovanja Aleksandra Dadića u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

fotografije: Aleksandar Dadić