Nema razlike među ljudima, samo su okolnosti drugačije

Nakon završenih studija na Fakutetu tehničkih nauka, na smeru za scensku arhitekturu, tehniku i dizajn, Novosađanin Stanko Gagrčin nastavio je da se bavi raznim srodnim umetnositma. Svoja znanja i interesovanja pretočio je u nekoliko filmova kratke forme od kojih je jedan, "Terezini sinovi", nedavno prikazan novosadskoj i beogradskoj publici.

"Prethodnog vikenda, u okviru festivala 'Merlinka' prikazan je moj novi film 'Terezini sinovi', koji je videla i publika  u sali Kulturnog centra u Novom Sadu i u beogradskom Domu omladine. To je film koji prikazuje život Aleks Elektre, transrodne devojke iz Beograda i prati dan u njenom životu. Film je poludokumentarni, ali je polovinom fikcija i te dve stvari se prilično preklapaju. Završen je letos i objavljen na jutjub kanalu Klinika, ali ima i svoj festivalski život", priča Stanko na početku gostovanja u emisiji "Dnevna soba" Oradija.

Iako su širom sveta transrodne osobe potpuno prihvaćene i uključene u sve tokove života, kod nas je to još uvek tabu tema. Zašto je to tako?

To je veliko pitanje. Hteo sam ovim filmom da dam doprinos, kako bi se transrodne osobe prikazale kao i sve druge osobe. Svi ljudi na svetu imaju pravo na svoja osećanja, na svoj život i da se vidi kakva je njihova svakodnevica, da sve to normalno funkcioniše.

Koliko ti je bilo teško da dođeš u kontakt i ubediš ih da snimite film?

To uopšte nije bio problem, to su ljudi kojima sam okružen svakondevno, to su moji drugari i drugarice. Imao sam neke ideje za film, kontaktirao sam Aleks, ona se oduševila, tako da je taj deo prošao prilično jednostavno. Sve te teme su meni lično bliske, tako da je taj deo bio lako rešen.

Zanimljiv je ceo pristup filmu, montaža, režija, kamera, sve se gleda u jednom dahu. Kako si to uspeo?

Mnogi ljudi su mi rekli da se nisu smorili, iako film traje nekih osam minuta (smeh). Drago mi je zbog toga, pogotovo kada gledam prema sebi i svojoj generaciji, pažnja nam je vrlo kratka, tek nekih desetak sekundi. Zato sam posebnu pažnju obratio u montaži, a i lično su mi inspirativne takve forme. Sa jedne strane, krajnje sirove, kratke, dokumentarne, nešto slično vlogovima, a sa druge strane nešto stilizovano i nadrealno, kao što je česta praksa u video spotovima. Spontano sam došao do nečega što bih ja voleo da vidim. Sve to žanrovski može da se karakteriše kao doku-fikcija, eksperimantalni film ili kao kratki film, što je već stvar semantike. 

Za sada se, barem što se filma tiče, baviš kratkom formom. Da li je to tvoja odluka ili je prosto dugometražni film preskup i prekomplikovan za realizaciju?

Ima i jednog i drugog. Definitivno za dugometražni film treba ozbiljan budžet, pa mi ovo dođe kao neka vrsta vežbe i prakse, ali i da izgradim svoj sopstveni jezik i izraz u nekoj savladivoj formi koju mogu bez ikakvog budžeta da snimim. Nadam se da će duže forme doći prirodno, kad mi narastu kapaciteti.

Film "Terezini sinovi"

Koliko danas jedan umetnik mora da bude multidisciplinaran?

Isto se pitam, odnosno, šta je bolje ili ispravnije. Činjenica je da se danas, zbog dostupnosti medija kojima svi baratmo, u suštini bavimo raznim disciplinama. Ranije je bio problem pronaći, na primer, kameru, bila je teška, glomazna, a danas svi u džepu imamo kamere. Slična stvar je i sa mikrofonima, a uz sve to imamo i internet tutorijale kako montirati, kako snimati, kako postaviti svetlo, sve možemo sami da naučimo. I to je doprinelo da su ljudi napredaovali u raznim disciplinama. Nekada su te discipline slične, a nekad se desi da ljudi u nesrodnim disciplinama budu uspešni. A šta je bolje, pametnije, da li se fokusirati na jednu ili na više? To i sam sebe pitam, jer sam radio i neke virtuelne instalacije, koje mogu da se konzumiraju kao video igre, ili preko headseta za VR. Iako to može da se definiše kao umetnost u digitalnim medijima, to ipak zadire i u druge discipline koje nisu toliko usko povezane sa umetnošću. To uključuje druge ljude, druga zanimanja, tako da i sam ne znam. Da li se fokusirati na jedno ili raditi sve po malo...

Ti ipak dolaziš iz jedne malo drugačije sfere, završio si scenski dizajn, koliko je to u korelaciji sa filmom?

Tako je, studirao sam dizajn i arhitekturu na Fakutetu tehničkih nauka u Novom Sadu, a ideja tih studija jeste da se razmišlje o sceni u najširem smislu te reči, dakle i za pozorište, za film, video igre, savremenu i likovnu umetnost... Dakle, na sve što može da bude scena primenjuje se ista vrsta razmišljanja. Kako smo sve površno dotakli, ne znam koliko smo u praksi uspeli da primenimo na adekvatan način. Milsim da smo se previše bavili teorijom, uz nula prakse. Tako da to jeste blisko mom smeru i faklutetu, pa sam možda i zato toliko raštrkan (smeh).

Koliko pitanja je potrebno u životu?

(smeh) 36!

Zašto 36?

To je jedan pametni Amerikanac naučnim postupkom smislio. Odredio je 36 pitanja, pomoću kojih će se zaljubiti u bilo koga. Moj diplomski rad je bio da spajam na bilnd date nekih 18 parova koji su se volonterski prijavili. Ja sam ih upario i onda sam ih snimao kako prolaze kroz tih 36 pitanja. Onda sam dobijeni video materijal stavio u jednu igru koji je virtuelni spomenički park posvećen njihovim susretima. Tako da, kada jednog dana, u budućnosti, budemo u nekoj poluvirtuelnoj relanosti, ja zamišljam da će to biti jedna od destinacija na koju otputuješ jednim klikom. Zaključak, što se tiče zaljubljivanja – niko se nije zaljubio. Bilo je neke hemije, ali je bio presudan momenat volje za zaljubiljivanjem.

Kakva je budućnost ljudi koji završe scenski dizajn ili možda opštije, umetnika generalno?

Sa mog smera i u mojoj generaciji, samo jedna osoba, koleginica, radi u struci. Tako da ne znam koliko da budem optimističan konkretno za moju struku. A generalno, mislim da nam je internet mnogo transformisao živote. Što se tiče umetnika, generalno sam optimističan, demokratizacija na globalnom nivou je prisutna, svako može da nauči šta želi, čak možda i kod svoje kuće da napravi šta želi. To je nešto što je napravilo veliku promenu u svetu umetnosti i u tom smislu sam optimističan. Drago mi je što se dešava regionalno povezivanje moje generacije na raznim kulturnim scenama. Posebno je zanimljivo poboljšanje domaće pop muzike, mislim da se astronomski povećao kvalitet i muzičke, ali i video i filmske produkcije.

Kako si onda ti završio u sred okeana na kruzeru?

Pa kada se završi scenski dizajn, nema se puno izbora pa se ide na brod (smeh). Kada sam završio fakultet, mama  mi je rekla da odem na biro i prijavim se. Tvrdio sam da je to davno prošlo vreme i da to ne funkcioniše više tako, ali sam ipak otišao. Na kraju mi je biro našao posao i to prvo na nemačkom rečnom brodu, gde sam bio recepcioner. Plovili smo po Dunavu i bilo je stvarno prelepo. Odatle sam se prebacio na prekookeanske brodove koji su išli po Karibima i tamo sam bio trgovac, a ja sam najgori trgovac ikada (smeh). Nisam hteo ljudima da manipulišem, stvarno je užasno koliko te teraju da manipulišeš ljudima na emotivnom nivou. Čitav taj pritisak oko toga koliko moraš da prodaš na dnevnom, nedeljnom i mesečnom nivou mi je bio užasan. Ali iskustvo je fenomanalno. Upoznaš ljude iz celog sveta. Gosti su bili uglavnom Amerikanci jer se kretalo iz Majamija, pa se išlo na Karibe. Tu shvatiš njihov mentalitet, odnosno, shvatiš da su svi ljudi isti na celom svetu. Neke okolnosti ih drugačije formiraju, ali se neki obrasci svuda ponavljaju i svuda su prisutni. Takođe, bilo mi je zanimlivo da vidim kako izgledaju mjuzikli koji postoje na svakom većem brodu. To su džinovske produkcije, toliko se para vrti, svaki igrač ima ogromnu platu, a uz igrače su tu i glumci, akrobate, sve je megalomanski zamišljeno, kao i obično kod Amerikanaca. Realno, uopšte nisam bio oduševljen, jer je sve delovalo kao da su došli samo da otpevaju pesme, a svega ostalog jednostavno nema.

Osim mjuzikla, da li bi preporučio mladima iz naše zemlje da odu i provedu neko vreme na kruzeru?

Preporučio bih, jer je to jedno veliko iskustvo. Upoznao sam ljude širom sveta i ostao dobar sa njima. Obišao sam sve te zemlje oko Kariba, koje verovatno na drugi način nikad ne bih, kao i Ameriku koju sam upoznao i to mi je bilo veoma zanimljivo. Treba se samo dobro raspitati koje sve pozicije postoje. To je brod sa 6.000 posetilaca i oko 2.000 članova posade. Ima gomila raznoraznih pozicija i neke od njih su zapravo prijatne za raditi. Treba videti šta kome najviše odgovara.

Šta je ono što u narednom periodu planiraš od svojih projekata?

U planu mi je još jedan kratki film i par virtuelnih instalacija, koje će biti bazirane na dramskim tekstovima, pa će to biti još jedan hibridni format digitalne umetnosti. Jedna od tih instalacija će biti u galeriji Kulturnog centra Beograda, 2023. godine.

Stankovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija i scene iz filma "Terezini sinovi"