Muzika je ljubav, nikad samo posao

Sigurno ste se nekada zatekli na ulici dok je prolazila novosadska Baterija Sambansa, muzičko plesna grupa koja već dugo godina neguje brazilske i slične ritmove. Saša Ignjatović je čovek koji od početka rukovodi ovim orkestrom, uz to ima i svoju školu udaraljki, ali i autorski rad koji stilski spada u rokenrol. Svoje muzičko istraživanje, Saša je upotpunio i radom u nekoliko bendova, tako da mu je prethodna godina bila veoma ispunjena i radna. 

"Za nas, muzičare, svaka je godina nekako teška. Možda razlog leži u tome što je sve neizvesno i ništa nije sigurno, a svakako zavisi i od toga kako se ko snalazi, što je valjda normalno u svakom poslu. Što se mene tiče, već godinama sam u Sambansi i tu svakako planiram da nastavim sa radom. U poslednje vreme, nekoliko godina unazad, želim autorski da se iskažem i radim na tome", ispričao nam je Saša na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kako te je privukao svet udaraljki i ritmova?

To je prilično bilo neplanski. Još kao srednjoškolac sam počeo da se interesujem za bubnjeve i generalno ritam, ali su me kasnije zainteresovali i drugi instrumenti. U to vreme sam sve radio na nekom amaterskom nivou, zanimalo me je snimanje, učio sam kako se sve to radi na kompjuteru. U jednom momentu sam upoznao mog kolegu Ištvana Čika koji me je uveo u svet udaraljki, to je bilo sada već davne 2003. godine. On me je odmah podržao, rekao da sam talentovan i predložio da sviramo zajedno. Nakon toga sam krenuo intenzivno da vežbam, uključio sam se u muzičarske krugove i mogu da kažem da sam od tada počeo profesionlno da se bavim muzikom.

A Brazil, muzika i instrumenti specifični za to podneblje?

Mislim da je sve krenulo kada smo dobili bolji protok interneta, pa sam krenuo da istražujem razne vrste muzika. Počeo sam da pratim video tutorijale i škole za udaraljke, a posebno su me zainteresovali brazilski instrumenti. Pomislio sam da bi bilo super da i mi ovde nešto slično napravimo. Skupio sam moje drugare, muzičare i napravili smo početnu bateriju. Posle godinu dana uvideo sam da je dosta teško zadržati ljude, svako je bio zauzet svojim projektima, pa sam rešio da otvorim školu koja je počela da se bavi upravo ovom vrstom muzike, a evo postoji i dan danas.

Kako si je koncipirao?

Kod nas je važno da nema nikakvih ograničenja, ni u godinama ni u prethodnom muzičkom znanju i umeću. Uglavnom dolaze ljudi koji nikad u životu nisu svirali ni jedan instrument. Iapk, čim se neko pojavi i zainteresuje za to što mi radimo, znači da u njemu ima potencijala. Moj zadatak je da iz svakog nešto izvučem, iako mi se dešavalo da pomislim kako neka osoba nikad neće zasvirati. Uz upornost i rad i oni postanu odlični perkusionisti. Sve je moguće. Krećemo od nekih jednostavnijih ritmova i vežbi, koordinacije pokreta. Potrebno je da se ljudi opuste i uživaju u svemu tome. Takođe, imamo i tehnički jednostavnije instrumente ali i neke koji su ipak malo teži. Posmatram ko je više, a ko manje talentovan, pa im onda dodelim određeni instrument. Od osobe zavisi šta će svirati, ako neko želi može da nauči sve instrumente, to zaista nije problem.

Sve to zvuči odlično i deluje jako uvežbano. Kako praviš aranžmane?

Ovaj način svirke u Brazilu se razvija više od sto godina. Oni su našli razne metode i načine sviranja. U suštini, postoje neke osnove koje svako uči kada dođe. To je taj gruv, brazliski sving, koji je toliko prepoznatljiv i svaki instrument ima svoje paterne. Postoje osnovni brejkovi i fraze koji se na časovima uče. Nakon toga sve to zajedno evoluira u zajednički nastup i praktično na samom nastupu sve to kombinujemo. Kada upoznate sve instrumente, njihovo funkcionisanje i ulogu, onda je sve lako. Ceo nastup sklapam u glavi i na licu mesta. Ako sviramo, na primer, sambu, onda imamo dvadesetak raznih brejkova koje kombinujem, kao i tematskih celina i svakak ta celina i brejk ima svoj znak. Na ljudima koji sviraju je da nauče svoj instrument, a onda da skontaju sve znakove.

Koliko vremena nekome treba da postane deo Sambanse?

To najviše zavisi od instrumenta, ali i od osobe. Sa jednostavnijim instrumentima može se relativno brzo priključiti ekipi, bukvalno već za nekih šest meseci. U periodu do godinu dana, može se doći do nivoa da se svira i nastupa sa već iskusnim članovima. Za teže instrumente treba ipak malo više vremena. Pošto krećemo od lakših instrumenata, većina zasvira već u prvoj godini bavljenja i vežbanja sa baterijom.

Koliko su godine faktor koji ograničava bavljenje ovom vrstom muzike? Koliko je ljudi prodefilovalo kroz Sambansu?

Nema ograničenja u godinama i svi su dobrodošli. Najmlađi do sada je imao 11 godina, ali ipak je to generacija koja traži sebi slične, pa mu je valjda bilo malo dosadno sa nama starijima. Nisam razmišljao ili prosto nisam stigao da otvaram grupe za decu, jer je to neki dugačiji oblik i nivo rada. Inače, imam jednu svesku koju ne smem da izgubim, zovem je sveta sveska i tamo su zapisani svi koji su prošli kroz školu. Zapisano je više od 200 ljudi, mnogo njih je došlo i prošlo, a ima i onih koji su od početka tu, praktično 13 godina. U svetu je samba prilično razvijena i svaki veći grad u Evropi ima svoju grupicu koja se bavi muzikom na sličan način kao mi. Na Balkanu je to stidljivo, kao i sve, u bivšoj državi smo sada opet ostali jedini, ali komšije Mađari su dosta u tome napredovali. Takođe, Austrija i posebno Italija. Što se nas tiče, ljudi nas mogu pronaći na našoj fejsbuk stranici, tamo mogu da pronađu moj telefon i sve podatke koji su neophodni.

Pored angažovanja u Sambansi imaš i svoj autorski rad?

Tako je. Od početka bavljenja muzikom želja mi je da se izrazim na svoj način i da imam lični, autorski muzički izraz. Shvatam da ljudi, muzičari, koji se profesionalno time bave, moraju da sviraju obrade kako bi zaradili i preživeli. Situacija na autorskoj rok sceni se ipak malo popravlja, ali je daleko od dobrog. Mislim da je problem sviranja tuđih pesama u tome što muzičari, kroz sviranje kavera i tezgarenje, prosto gube volju i nisu voljni da daju sebe za neki autorski projekat. Žele razrađenu varijantu. Što je donekle i normalno, jer od toga žive. Ja ipak nisam mogao da dopustim da mi se muzika, koja je za mene ljubav, pretvori samo u posao. To mi je uvek bila glavna ideja, čak i u vreme kada se nisam profesionalno bavio muzikom. Počeo sam 2012. godine da pišem pesme, ponovo da vežbam gitaru i druge instrumente, možda pre svega bubanj. Tu se desila zanimljiva situacija, koliko god ja voleo udaraljke, u našim uslovima udaraljke su u izumiranju. Prva stvar kada bendu ponestane finansija je da izbace perkusionistu i smanje troškove (smeh). Tako sam se više okrenuo bubnju, a onda sam dobio priliku da postanem deo još nekih autorskih bendova. U međuvremenu sam dosta naučio o audio produkciji, kako se snima i miksa, da bih mogao sam da snimim sopstvene pesme. U suštini, samouk sam i kada su instrumenti u pitanju i snimanje zvuka. Danas to možda i nije tako teško, svega ima na netu, jutjubu i samo treba volje i vremena.

U kojim projektima i bendovima si još angažovan?

Što se tiče mog autorskog rada, tu je bend The Legatees koji sam oformio pre par godina i počeo da radim sopstvene pesme na engleskom. Imam pesama za dva albuma, ali i to čeka svoj trenutak, jer sam video da ljudi ipak više reaguju na pesme koje su na srpskom jeziku. Sticajem okolnosti sam upao u još par bendova. Tu je Nemi Pesnik gde sam bubnjar nekih godinu dana. Došao sam da snimam neke njihove pesme, imali su problema sa tadašnjim bubnjarem, pa smo ostvarili saradnju i sada sviram s njima. Uz to, prošlog leta se pojavio bend Empathy Soul Project iz Zrenjanina, koji je dosta poznat publici preko emisije Bunt. Sa njima takođe radim aktivno i pripremamo se da uđemo u studio.

Kako sve to stižeš, u čemu je tajna?

Stižem sve, zato što volim. Kada me ljudi pitaju kako živim od muzike, često im kažem da nisam bogat novcem, ali sam već bogat jer radim upravo ono što sam želeo. Mene to ispunjava. Možda sam mogao da zaradim mnogo više novca, završio sam informatiku, programiranje, tu uvek ima posla. Ali kada je bio taj prelomni momenat, rekao sam sam sebi da ne mogu da radim ništa osim muzike. Svi su mi govorili da sam lud, jer sam sve to počeo sa punih 30 godina. Ipak nisam odustao.

Baterija Sambansa i tvoja autorska muzika stilski nemaju baš puno dodirnih tačaka. Šta je ono u čemu bi voleo da nastaviš svoje muzičko istraživanje i rad u narednom periodu?

Prva zamisao, kada sam počeo autorski rad, bila je da umiksam rok muziku i brazilske udaraljke. To je bila inicijalna zamisao, zatom što mi je bilo potrebno nešto više od isključivog rada u Bateriji. Svi ti ljudi koji su deo Sambanse imaju svoje poslove, životne puteve i time se bave iz hobija. U tom smislu, na nekom potpuno posvećenom i autorskom radu ne mogu da se oslonim na njih. Želeo sam, dakle, da ubacim brazilsku muziku u autorski rok, ali je ostalo pitanje s kim bih to na kraju svirao? Ta ideja je i dalje prisutna i jako bih voleo da se ostvari. Nekad se i sam zapitam kako je moguće da sam originalno perkusionista, a da u mojoj muzici nema tih instrumenata (smeh). Siguran sam da ću u narednom periodu napraviti i taj muzički spoj.

Sašino gostovanje u emisiji "Dnevna soba" poslušajte ovde:

Jovan Marjanović

fotografije: Tijana Radivojević, Bojana Banjanin