Moć jedne zemlje su ljudi

Italija, Španija, Egipat, Tunis, Francuska, Tajland egzotične su destinacije za putovanje. Ali, ne dovoljno ako pitate Beograđanina Iva Beserovca. Njegova putovanja su egzotična u pravom smislu te reči. Posetio je Avganistan, Mongoliju, Bangladeš, Grenland, Lihtenštajn, najhladnije mesto na svetu Ojmjakon, Mauritaniju i mnoge druge destinacije na koje se mnogi ne bi tako olako uputili. Svoja iskustva sa tih putovanja prenosi u reportažnim video snimcima na svom YouTube kanalu, pa tako i mi, bar virtuelno, možemo da doživimo ta egzotična mesta.

Kako kaže Iv, putovanjem je bio zaražen još od malena kada je maštao da proputuje celu zemaljsku kuglu. Najvećeg krivca za to vidi u ocu, s kojim je kao beba od dva meseca prvi put leteo avionom. Diplomirao je bankarstvo, ali time se nikada nije bavio. Nakon toga je promenio sferu, prebacio se na master studije iz turizma i ugostiteljstva, što je mnogo više povezano sa onim što ga zanima. Cela priča sa YouTube-om krenula je sasvim slučajno kada je pred koronu otputovao za Filipine.

"Bio sam možda tri, četiri dana, krenula je korona i nisam mogao da se vratim u Srbiju. Bio sam na ostrvu Panglao četiri meseca. Nisam nikad voleo da se fotografišem, niti da snimam, ali sam tada iz dosade počeo da pravim filmiće o životu na Filipinima – šta radim, koga upoznajem, kakva je hrana, predeli, sve to. Posle sam završio kurs digitalnog marketinga i svim snagama krenuo još jače da putujem na neke neobičnije, ekstremnije destinacije za obične ljude", kaže Iv na početku intervjua za Oradio. 

Ideš na lokacije gde retko ko, pogotovo sa ovih prostora, ide. Na osnovu čega biraš gde ćeš ići i koliko je nekad teško doći do tih mesta?

Dosta zavisi kakva je viza, da li mogu lako da je izvadim, kakva je situacija u zemlji, da li je preopasno, da li je karta u tom trenutku koliko toliko povoljna da bih otišao negde. Ne biram ja destinaciju, nego destinacija bira mene. Tako sam otišao za Keniju. Karte su bile po 1.000 evra, ali za vreme korone su pale na 500. Sad već imam listu svojih želja, ali ne idem pošto-poto. Viza i finansije odlučuju kako ću na kraju sa tog mog spiska da odaberem destinaciju. Za destinacije poput Avganistana, gde sam bio prošle godine, u našim blogerskim krugovima stvorila se priča da je pravi trenutak za otići tamo. Za destinacije koje su uvek turbulentne, svaki momenat kad je malo normalnija situacija treba iskoristiti, jer ne zna se šta će se desiti za šest meseci, godinu dana. To su zemlje koje su non stop u nekim neprilikama i svake momente mira ljudi treba da iskoriste i odu. Interesantne su mi destinacije koje su daleko od masovnog turizma. Odeš u Italiju, to je 1.000 ljudi, tu ne možeš da upoznaš Italijana. Ja to ne volim. Biram destinacije gde lokalno stanovništvo nije uništeno od turizma, već je ostalo onakvo kakvo jeste. Tu sam odmah u kontaktu sa lokalcima koji su gostoprimljivi, ne gledaju samo kako da ti uzmu pare, nego gledaju prvo da ti pomognu, pa mnogo puta ne žele da ti naplate. Dok si u čuvenim destinacijama, poput Tajlanada, Italije, Španije, kao na traci, sledeći. Tako da sam se odlučio da obilazim svetove koji su daleko od žiže interesovanja, da budem malo izolovaniji. 

Koliko je zahtevno jedno tvoje putovanje za snimanje? Šta nosiš sve od opreme?

Zavisi. Prvo zahtevnije putovanje je bio Ojmjakon u Jakutiji - najhladnije mesto na svetu. Ljudi koji se bave videografijom rekli su mi da na -40, -50 stepeni neće moći oprema da mi radi, ali na kraju sam uspeo da snimim nešto. U nekom trenutku baterija potraje, kad dune vetar pogasi se sve. Hteo sam jednu sliku da napravim, nisam mogao. Telefon mi je otišao, go pro, dron nisam mogao da dignem... Kad se malo taj vetar smirio, napunio sam i zagrejao opremu i uspeo da snimim neke kadrove i napravim priču. U najopasnijim destinacijama, poput Avganistana, telefon je jedini način da čovek može uošte nešto da snimi. U Avganistanu je zabranjeno sve. Ne smeš da snimiš Talibane, a ti ne znaš. Ti si turista, hoćeš nešto da snimiš, otkud znaš da li je sad tu njihov vojni punkt. Hoćeš da snimiš neku lepu kuću, pa prođe žena, a ne smeš žene da snimaš. Onda je to stvarno bilo veoma teško. Ali, napravio sam na kraju tri videa. Kod tih opasnih destinacija telefon je glavni uređaj. 

Bio si u Avganistanu, Mongoliji, Bangladešu, Čečeniji, Dagestanu… Koje mesto je na tebe ostavilo najjači utisak i zbog čega?

Najviše što ostavi utisak na mene su ljudi. U tim zemljama koje si nabrojao, te neke daleke destinacije, teško je da kažem koja mi je na prvom mestu. Ta Jakutija, taj Sibir gde sam bio... Obično kažu gde su hladne zime, da su tu ljudi negostoprimljivi, mrgudi. A oni su najtopliji ljudi na svetu. Bio sam u nekom restoranu, pitao za pijacu, a čovek koji je tu ručao se ponudio da me odveze. Ostavljali su svoje poslove da bi meni izašli u susret i pomogli mi. U centralnoj Aziji, recimo, imao sam ogroman problem, jer sam uneo dron u Uzbekistan. Nisam mogao da izađem iz zemlje, praktično sam bio u nekom polupritvoru u hostelu, gde su mi ljudi pomogli neviđeno. Pošto sistem kod njih nije baš sjajan, nisam znao koja su moja prava, kad će suđenje da bude, šta će da se dešava sa mnom. Onda sam kontaktirao medije i tu su čuli za priču njihovi poznati jutjuberi. Kad su oni čuli za mene, počeli su masovno da me zapraćuju, da mi nude usluge advokata, da me pitaju imam li gde da spavam, šta da jedem. Stotinu poruka podrške je stiglo. U takvim trenucima tek vidite moć jedne zemlje, a to su ljudi. Istorija, palate, sve je to u redu, ali ljudi prave prevagu u celoj priči. Džabe i najlepši grad na svetu, ako su ljudi bezvezni. 

Ta egzotična putovanja sigurno nisu jeftina. Malopre si govorio kako treba iskoristiti prilike. Kako to finansiraš, ako nije tajna?

Nisam od onih ljudi koji odluče da odu na Tajland dok je karta 1.000 evra. Sačekaću kada karta bude možda 300 evra, kad bude neki strašan popust. Dosta sam proputovao Afriku tokom korone. Safari, koji je dosta skupa stvar, prošao sam sa 50 odsto popusta celu priču, i što se tiče avio karte i safarija. Sad sam u tim vodama i imam sponzorske ugovore. Krenuo mi je i YouTube, pa imam i tu izvor prihoda. Ali, i pre toga sam se odricao svega samo da bih putovao. U životu sam možda imao godinu dana auto. I kad sam ga imao možda je vredeo 1.500 evra. Neko putovanje je bilo daleko skuplje nego taj auto. Nikad me nisu interesovale markirane stvari, bahati izlasci po Beogradu. Sav moj fokus je na putovanju. To je moj prioritet, to je ono što me jedino zanima. Nešto moraš stvarno da voliš iz dubine duše. Kao neki narkoman, samo mi je to fokus, ostalo me ništa ne interesuje. To je neki recept za tu priču. 

Šta ti je do sada bilo najizazovnije? Da li je to možda putovanje najdužim vozom na svetu u Mauritaniji? To je delovalo poprilično izazovno. Ili prelaženje Lihtenštajna peške?

Sigurno Mauritanija. To je zemlja o kojoj nisam znao mnogo, nisam znao šta me očekuje. Čuo sam za taj voz i onda sam sa kolegom Putriotom odlučio da probam to. Tu nismo imali vodiče, nego smo se samostalno informisali. Našli smo kartu po koliko toliko normalnoj ceni i uputili se tamo. Zemlja u koju dođe svega dve, tri hiljade ljudi godišnje, a opet je fantastična. Vozili smo se taksijem, mislili smo da je vožnja dva dolara, a čovek nam je naplatio 20 centi. Malo gde bi mi se desilo da naiđem na tako poštenog taksistu. Zemlja je 97 odsto pustinja, ima nekoliko oaza koje su fantastične. Glavna stvar je bio taj voz, najduži i najteži na svetu. Da se ukrcamo i da se vozimo na rudi gvožđa nekih 16, 17 sati iz utrobe Sahare do najvećeg komercijalnog grada u Atlantskom okeanu, drugog po veličini u Mauritaniji. Mnogi ljudi nisu mogli da veruju šta radimo. Ali, koliko god da je bilo neudobno, tu sam video najlepši izlazak sunca u mom životu. Kada smo se vozili noću video sam najlepše nebo prepuno zvezda, jer tu nema zagađenja, fabrika, blještave svetlosti koja bi omela da gledamo to najlepše nebo na svetu. Ljude koje smo tu upoznavali su strašno siromašni, a bukvalno bi sve podelili. Kupovali su nam sokove, pili smo čaj sa njima... Takvi momenti jednostavno ne mogu da se dožive u Evropi, morate da odete na tako neku destinaciju. Stvarno je bila luda avantura, ali odradismo to i super je bilo. 

Šta možemo dalje da očekujemo na tvom kanalu? Koje destinacije imaš u planu, ima li nešto gde bi posebno želeo da odeš?

Razmišljam da odem opet u Rusiju, nisam radio Transsibirsku železnicu. U vozu ste sedam dana da biste od Moskve došli do Vladivostoka. To je pruga koja je dugačka 18 hiljada kilometara. Tu su raznorazni gradovi, Bajkalsko jezero, prolazak kroz Sibir... To mi je baš visoko na listi. Interesuje me i Ukrajina sad. U ovoj situaciji je specifično otići i videti kako ljudi žive u ratnom stanju. Mene tako neke stvari zanimaju. Kao što sam se sada vratio iz najtoplijeg grada na svetu. Kažu ljudi da sam lud, da se ne ide u Kuvajt u avgustu. Ali, šta bih radio u novembru kada je idealno? Meni znači da vidim nešto malo drugačije, kako se ljudi snalaze u takvim situacijima. Moram da unesem dozu avanturizma u svako moje putovanje. To mi je plan za sad - Rusija, Ukrajina. Naravno, tu je i Južna Amerika, ali čekam šta će avionske karte da kažu.

S. Rudakijević 

Foto: privatna arhiva