Mihajlo Obrenov: Bez kompromisa, nostalgije i sigurne zone

Novosadski bend Dreddup uskoro će proslaviti tridesetu godišnjicu postojanja uz novi, dvanaesti album, koji članovi benda vredno pripremaju u studiju. Mihajlo Obrenov, pokretač i idejni tvorac benda, snimio je veliki broj audio i video zapisa i studiozno priprema svojevrsno putovanje kroz muziku Dreddupa, koja nikada nije bila sklona kompromisima. Tako je i kada pušta muziku pod pseudonimom Inquisitor Uzumaki, otkrivajući posetiocima žurki kvalitetnu novu, ali i staru muziku sa margina.

foto: AI Pix

Dvanaesti album je u pripremi. Ne verujem da je Dreddup odustalo od svog fazona?

Jeste, sličan je fazon. Malo menjamo, malo modernizujemo. Znaš kako, vreme se menja, muzika se menja, pa mi pokušavamo da vidimo kako to može da promeni naš bend, a da opet ostanemo dosledni sebi. I da li mi uopšte učestvujemo u toj promeni ili ne učestvujemo.

Godinama te pratim na sceni, uvek je nekako bilo drugačije, svežije, kad god si izlazio na scenu.

Mi to nikad ne planiramo. Za godinu i po dana punimo 30 godina postojanja, što je već lepa cifra. Upola koliko Rolingstonsi, ali dobro, tu smo negde. Promenilo se svašta. Na početku smo bili samo nas dvojica – Robert i ja. On je pevao, a to je bila elektronska muzika devedesetih. Sve što je tada bilo popularno: Chemical Brothers, Prodigy, taj zvuk. Mi smo to slušali i to nam je bio logičan prelaz posle Sepulture, Dead Kennedys, Satana Panonskog i ostalih. Ja sam uvek voleo muziku koja nema sigurnu zonu, nego te izbaci, promeni način na koji slušaš, vidiš i osećaš. Lagano smo menjali zvuk, probali svašta i par godina promenili dosta stilova. Kad neko sada sluša te stare snimke, tu ima i elektro-panka i industriala i rejva, svega. Krenuli smo iz klasičnog post-panka, ali smo početkom 2001. napravili svoj izraz koji i danas razrađujemo.

foto: OM

Kada bi planirao neki koncert, pogotovo kad se završi novi materijal, kako bi birao pesme za nastup?

Pa, ja sam jedan od retkih koji retko svira stare pesme. Pre tri godine sam gledao intervju sa Ministry, pitali su ih zašto ne sviraju one stare iz osamdesetih. On je rekao: "Jednostavno, tada sam bio takav čovek, imao sam ta razmišljanja, takve tekstove, takav vajb. Sad sam stariji, to više ne ide." Tako i ja razmišljam. Fokusiram se na ono što smo uradili na poslednja tri-četiri albuma, koji su još uvek sveži. Njih najviše potenciram, a eventualno ubacimo dve-tri baš prastare. Gledamo da uvek bude novi materijal. Meni je to iskrenije prema publici. Ja sam trenutno taj lik, stojim iza tih reči. Nisam više onaj lik, nemam više te stavove – promenio sam se.

Šta te danas navede da napraviš novu stvar?

Pokreće me savremena muzika koju slušam. Mislim da nikad nije bilo kreativnije vreme za muziku. Softveri su nenormalno napredovali, ljudi su nenormalno kreativni. Ko voli da otkriva novu, alternativniju muziku, zna o čemu pričam. Top-liste i hitovi me ne interesuju. Mene zanimaju pravi bendovi koji sviraju. To me pokreće. Pokušavamo da budemo savremeni.

Kad razgovaramo o alternativi, obično mislimo na to da je reč o muzici za ograničen broj ljudi. Ipak, svetska scena pokazuje da je ono što je nekad bilo alternativno, danas veoma popularno. Kod nas to ipak nije baš tako?

Kako nije? Evo, u Zari imaš Ramones i Joy Division majice (smeh). Kad mi neko kaže "alternativno", a nosi The Clash majicu, to mi je isto kao da mi kaže da sluša Taylor Swift. Ta muzika je u svoje vreme bila buntovna, različita, drugačija – i to je bilo za to vreme. A sada je 2025. Ljudi često mešaju underground i alternativu. Underground teži da bude neslušljiv, sirov, ne voli dobru produkciju, želi da ostane deo miljea – zadimljene prostorije, 150–200 ljudi, to je to. Alternativa može da znači da bend ima milionske preglede, ali ne prati ono što je trenutno popularno – ne prati pop, nego ide svojim putem.

foto: Skullcheez

Ljudi koji su vezani za određenu vrstu muzike, poput klasičara ili džezera, to slušaju i privatno. Kako je kod tebe?

Ja volim različite stilove muzike i na mojoj plejlisti ćeš sigurno naći svašta – od Kim Wilde do Cannibal Corpse, to nije nikakav problem. Zavisi od raspoloženja. Ako mi se sluša nešto polupano, slušam Death Grips, Horror i slične bendove. Ako mi treba nešto za smirenje, slušam Vangelisa, Boba Dylana… Sve može. Volim dobru akustičnu muziku, stari bluz, klasičnu muziku, filmsku muziku, pa čak i ovu moderniju elektronsku klasičnu muziku koja vuče korene iz filmske, ali ima elektronske elemente. Ima svega. Ali nisam onaj lik "od Nirvane do Silvane", nego to radim sa ukusom – tako da kod mene nećeš čuti Brkove i slično.

Često puštaš muziku drugima i poznat si kao DJ Inquisitor Uzumaki. Kakav je koncept? Gledaš masu, pa im pustiš ono što bi voleli, ili je sve unapred pripremljeno?

Nisam klasičan di-džej, oni što miksaju u BPM. Ja volim da napravim izbor određene muzike. Na primer, pravimo veče osamdesetih, ali tu nećeš čuti hitove koje slušamo na radiju, u taksiju ili supermarketu, nego drugačije bendove. Naravno, u određeno doba večeri pustim i hitove. Koncept mi je da 70 odsto plejliste bude muzika koja je izašla u proteklih mesec dana, a 30 odsto su hitovi koje svi znaju. I onda to prošaram – pustim hitove tokom noći, ali uglavnom je nešto novo. Klinci to obožavaju jer je svaki put drugačije, svaki put nešto novo iskopam.

Da li Inkvizitor kažnjava ili je ipak malo popustljiv?

Uh, bilo je raznih scena. Davnih dana, kad sam puštao u starom Gerila baru, pravili smo veče sedamdesetih. Došla devojka da traži Nirvanu. Rekao sam joj da je to veče sedamdesetih, a ona kaže: "Pa Nirvana je iz sedamdesetih." Rekoh: "Ako misliš na krautrok bend iz Berlina – možda. Ali ova Nirvana na koju ti misliš – jako nije!" Onda je guglala da mi dokaže, ali ništa. Onda je došao tip da traži Azru. Vidi, druže, moje sedamdesete baš ne idu u pravcu koketiranja sa ovčarskim rokom, tako da – opet ništa. Taj je vadio i pare. (smeh)

foto: Blanka Obrenov

Kako si postao DJ Inquisitor Uzumaki?

Zasluge idu mom profesoru dramaturgije, Veljku Radoviću, nažalost pokojnom. Bio sam dosta mršaviji pre dvadeset godina i pošto sam putovao sa Popovice na studije autobusom, bilo je jako hladno. Imao sam neku kapuljaču, takav ulazim u učionicu, a profesor kaže: "Jao, Mihajlo, pa vi izgledate kao neki inkvizitor." Iz tog vremena je ostalo kao polunadimak, pa sam rešio da to uzmem i kao DJ ime.

Kako se sve to uklopilo u tvoj, da kažemo, poslovni život - s obzirom na to šta si studirao i završio?

Uklopilo se, jer je to moj život od početka. Moj ćale je bio reditelj i ja sam od malena gledao filmove i slušao dobru muziku. I danas dnevno pogledam nekoliko filmova, a život ne mogu da zamislim bez muzike. Stalno volim da otkrivam nešto novo, da tražim nove singlove, pa sve to podelim sa klincima. Mnogo njih se zainteresuje tokom večeri - na žurkama gomila klinaca pali Šazam, žele da saznaju šta je to što čuju. Ako im Šazam ne prepozna pesmu, dođu kod mene, pitaju koji je bend, slikaju ekran. To je sjajna promocija bendova. Planiram da mnoge od njih, koje inače puštam, dovedem u Novi Sad, pošto povremeno organizujem i koncerte. To su sve alternativni bendovi, nisu preskupi, tako da je to sasvim izvodljivo.

Dakle, čekamo novi Dreddup. Imaš konačno i novog bubnjara?

Da, pronašli smo ga posle dužeg traganja. Ljudi su već poludeli na Fejsbuku - bilo je ono: "Daj kraljevstvo za konja, kraljevstvo za bubnjara!“ (smeh) Dobro je, tu je, ekipa je spremna. Verujem da ćemo uskoro završiti novi album, pa ćemo najaviti i neku svirku.

Mihajlovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović