Društvo / Intervju
Irena Josifoska: Misli izražene kroz klasičnu muziku
Jedna od vodećih mladih violončelistkinja današnjice, višestruko nagrađivana muzičarka Irena Josifoska objavila je nedavno svoj prvi solo album. Potekla iz porodice muzičara iz Novog Sada, sa trenutnom adresom u Berlinu, Irena je dobitnica brojnih prestižnih nagrada i redovno nastupa širom sveta. Njen debitantski album "Cogitationes" objavljen je u saradnji sa izdavačkom kućom Krokodil studio.
Kako si došla do prvog solo albuma i saradnje sa Krokodil studiom iz Pančeva?
Prethodno sam snimala sa ansamblima za velike izdavačke kuće, kao što su Deutsche Grammophon i Sony. Saradnja sa Krokodilom ostvarena je zahvaljujući profesoru sa Akademije u Novom Sadu, Ivici Maruševiću, koji me je povezao sa njegovim bivšim studentom koji sada radi u toj izdavačkoj kući. Oni su želeli da pokrenu seriju albuma klasične muzike, a profesor je predložio mene kao idealnog izvođača za prvi album. Bila sam presrećna zbog toga što će moj prvi solo album biti objavljen baš u Srbiji, jer, iako živim u Berlinu i nastupam širom sveta, uvek je posebno kada se nešto ovako važno desi kod kuće.
Pošto je ovo tvoja prva saradnja s izdavačkom kućom Krokodil, a njima je prvi put da rade s izvođačem klasične muzike, kako ste odabrali kompozicije za album?
Izbor kompozicija sam napravila sama, oni se nisu mešali u to. Naravno, javila sam im kada sam donela odluku i pitala ih da li se slažu, a oni su se odmah složili. Napravila sam program koji mi je bio značajan za prvi album. Posle, kada čovek sve više snima, nije toliko bitno šta je tačno na CD-u, ali ovako je meni bilo važno. Želela sam da snimim “Kapriče” Džozefa Dal’Abaka, jer barokna epoha ima posebno mesto u mom srcu, a ovi Kapriči nisu toliko poznati, pa sam želela malo da doprinesem njihovoj popularizaciji. Takođe, želela sam da uključim i jednog srpskog kompozitora, Tibora Hartiga, i njegovo delo po kojem se CD i zove "Cogitationes" ili "Misli". Tibor Hartig je za mene bio veoma značajan, jer su prve kompozicije koje sam izvodila kao dete bile njegove i uvek me je podržavao. Niko osim njega nije snimio ovo delo, pa sam ja bila prva koja ga izvodi nakon njegove smrti. Zatim, tu je i Treća svita za violončelo Bendžamina Britna iz opusa 87, koja je jedno od mojih najdražih dela za izvođenje.
Album si predstavila uživo u Novom Sadu u okviru NOMUS festivala, a zatim i u Pančevu i Begradu. Kako vidiš ulogu NOMUS-a u muzičkom životu Novog Sada, kao i u karijeri mladog profesionalnog muzičara? Ti si već imala priliku da sviraš na njemu i sada se vraćaš da predstaviš svoje delo.
Veoma mi je značajno, prva promocija mog albuma bila je na dan objavljivanja CD-a i kada je postao dostupan na online platformama, a posebno to što je to bilo u Novom Sadu i na NOMUS-u. To je festival na kojem sam, kao dete i srednjoškolka, slušala najveće umetnike i mnogo naučila od njih, a NOMUS je dovodio najveća imena iz celog sveta. Imala sam priliku da sviram na NOMUS-u dva ili tri puta, što mi je veoma važno jer je to festival sa dugom tradicijom. Mogu reći da je to najvažniji festival u našem gradu, pa je uvek čast nastupiti na njemu. Zato mi je posebno značilo da promocija mog albuma bude u okviru ovog festivala.
Trenutno živiš u Berlinu i nastupaš širom sveta, kakva je pozicija mladih istaknutih muzičara u zapadnim zemljama u odnosu na to kakva je u Srbiji?
Iskreno, volela bih da se klasična muzika još više ceni u Srbiji. U zapadnim zemljama ima mnogo ljudi koji ne žele da se bave muzikom profesionalno, ali jednostavno uče da sviraju instrument ili idu na koncerte. Često možete videti decu kako sede na koncertima, dok su kod nas to uglavnom deca muzičara ili ona koja se već bave muzikom. Nažalost, ne primećujem ni mnogo omladine na koncertima, pa bih volela i nadam se da će se to promeniti. Mislim da bi i mi muzičari trebalo tome da doprinesemo, ali se nadam da će ovaj album malo odjeknuti i možda zainteresovati neke ljude da se uključe u klasičnu muziku. Na primer, banalna razlika je kada idem sa violončelom na leđima, recimo u Berlinu ili negde u Nemačkoj. Osećam da ljudi to primećuju i cene, dok ovde često vidim da ljudi ni ne znaju šta je to i da im deluje čudno. Naravno, ne osuđujem to, ali bi bilo lepo kada bi se klasična muzika još više širila u našoj zemlji.
Kako bi ti približila klasičnu muziku mladima?
Često čujem od mladih da im je klasična muzika dosadna, posebno ako na prvi koncert odu da slušaju Bruknera ili Šostakoviča i simfoniju koja traje sat vremena, verujem da neće razumeti i biće im dosadno. Zato mislim da treba početi sa Vivaldijem, Mocartom i takvim delima koja su zanimljivija. Ili, na primer, ovi kapriči koje sam snimila – oni su kratki i prelepi. Klasična muzika je složenija od drugih žanrova, što može obeshrabriti mlade, jer je lakše razumeti pesmu od 2-3 minuta nego delo od 35 minuta bez reči. Ipak, klasična muzika može probuditi mnogo više emocija ili razumevanja sebe i sveta, i može doneti mnogo jednoj osobi. Zato mislim da je veoma važno za mentalni razvoj i razumevanje, i sebe i sveta, da se klasična muzika čuje barem povremeno i pronađe svoje mesto u životu mladih.
Kakvu muziku slušaš u slobodno vreme, da li je to i dalje klasična muzika ili i nešto od popularne muzike?
Naravno, često slušam i popularnu muziku. Klasičnu muziku sviram po osam sati dnevno, pa mi je ponekad potrebno nešto drugo. Volim našu muziku, kao što su Toše Proeski i Toni Cetinski, posebno jer živim u inostranstvu i uživam u slušanju muzike na našem jeziku. Takođe, volim muziku iz osamdesetih. Iako nisam tip za tehno, slušam i razne druge žanrove, a sve više uživam u džez muzici.
Razgovor sa Irenom poslušajte u plejeru:
A. Ninić
foto: Rastko ilić
