Dženis Džoplin: beskompromisno svoja!

Mlada rediteljka Sonja Petrović u ponedeljak 9. marta premijerno će na Kamernu scenu Srpskog narodnog pozorišta postaviti predstavu "Ko je ubio Dženis Džoplin?". Muzička karijera koja je krasila ovu fantastičnu pevačicu, kao i njeno nezaboravno izvođenje velikih hitova, bili su isto toliko važni koliko i njen stav da beskompromisno uradi bas sve onako kako je zamislila, bez obzira na okolinu i sve ostale probleme sa kojima se susretala. Upravo zato, Sonjina predstava važna je za današnje mlade, sve one koji se generacijski nisu često sretali sa Dženis Džoplin, a od koje će svakako moći mnogo toga da nauče. 

"Tekst je napisala Tijana Grumić dok sam ja uradila režiju i nekako pokrenula celu tu priču. Verovali ili ne, ali ja sam bila fan Dženis Džoplin i zasita mi je mnogo značila i u tinejdžerskom periodu ali i kasnije, pogotovo kada sam otkrila način na koji ona interpretira, tačnije, peva i nastupa. To mi je otkrilo novi univerzum i u muzici i u hrabrosti da budem ono što jesam. Volim da kažem da, ako imamo primer Dženis Džoplin koja je u to vreme uspela da napravi neke fenomenalne stvari, u muzici ali i socijalnom životu, onda danas ne smemo da se bunimo i govorimo da nešto ne može. Sve to je stvar individualne borbe i naše ogranske potrebe da radimo ono što volimo", ispričala nam je Sonja na početku gostovanja u emisiji "Dnevna soba" Oradija.

Okupila sam tim ljudi oko sebe, za koji smatram da je najbolji za ovu temu. S obzirom na činjenicu da je Dženiska umrla sa 27 godina i spada u famozni "Klub 27" (ko bolje poznaje muziku znaće o čemu pričam), jako je interesantno da svi ljudi koji su okupljeni u ovoj predstavi imaju otprilike toliko godina. Odnosno, svi imamo između 25 i 29 godina. Jako mi je drago da cela ekipa može i energetski da oživi tu priču, pa je bilo i prirodno da OPENS podrži ovu našu ideju kroz program "Takva sam kakva sam", što i jeste njihova kampanja za rodnu ravnopravnost.

Koja tema se generalno obrađuje u predstavi?

Mi se u ovoj predstavi bavimo istinitim događajima, pa je i pisana po motivima iz stvarnog života, ali smo dali sebi slobodu da ispričamo priču koja do sada nije bila predstavljena. Pozorište je takav mediji da ima pravo na neku fantastičniju formu, mi pričamo priču o njoj, ali iz njenog ugla. Najteže u svemu je bilo izabrati teme, odnosno, stvari na koje ćemo najviše obratiti pažnju, jer ima pregršt toga jako važnog u njenom životu. Ona je bila važna u svoje vreme, ali ništa manje nije važna za nas danas i upravo zbog toga mi smo odabrali da ona ispriča nešto o svom životu. Imam utisak da su danas sve to što ljudi znaju o Dženis Džoplin zapravo neke posledice njenog života. Niko ne zna šta su uzroci. Pitanje ko je ubio Dženis Džoplin postavljamo na početku predstave i kasnije kroz njen tok otkrivamo ko su ljudi, stvari ili vreme koje je dovelo do toga da se njen život okonča tako brzo. U pitanju su i njena porodica, partneri, brat i sestra, muzika, sistem u kojem je živela, vreme... Praktično, odmotavamo klupko i prikazujemo uzroke zbog kojih je ona kao takva individua živela u tom periodu i na kraju krajeva tako i završila.

Pretpostavljam da je muzika dominantna u predstavi?

Jeste. Moj rediteljski način izražavanja i jezik predstave jeste muzika. Oni koji je budu gledali videće da muzikom dolazimo i odlazimo u svaki period, tako da se može čuti sve, od kantrija preko svinga do bluza i naravno psihodelik roka. Na taj način i muzički može da se vidi čitava paleta žanrova i to kako je ona otkrila muziku. Ono što je svakako zanimljivo za nju je da u to vreme belcima bilo praktično zabranjeno da izvode bluz. Još kao jako mlada pobegla je u crnačku crkvu, čula gospel i tu dobila ideje pod čijim je uticajem postepeno postala buntovnik, zbog toga što je želela da peva nešto što joj nije bilo dozvoljeno. U to vreme vladala je segregacija, koja je jasno utvrđivala brojna pravila ponašanja za belce i crnce. Od najobičnijih stvari, poput toga da su na mesta u autobusu prvo belci imali pravo, pa tek onda crnc. Postojale su razdvojene česme, posebne za belce i posebne za crnce. To je veoma rigorozan zakon, koji mi danas možda ne možemo da shvatimo i razumemo, ali ona je živela u tom periodu i tom trenutku se, kao belkinja, borila da peva nešto što je pripadalo samo crncima.

Koliko mladi danas razumeju muziku, ličnost i značaj Dženis Džoplin?

Napravili smo puno paralela upravo zbog odgovora na pitanje zašto radimo baš ovu temu, zašto je radimo danas i šta je tu značajno. Za mene je značajno to da se mladi ljudi danas najpre podsete toga šta je muzika. U interpretaciji Dženis Džoplin najznačajniji elementi su strast, posvećenost i način na koji ona peva. Mislim da je muzika danas postala matematika i formula, a manje je organska potreba da nešto kažemo. Ona je imala neopisivu potrebu da nešto kaže čitavom svetu i da se izrazi. Njoj su muzika i pevanje bili neka vrsta terapije. Verujem da će mladi ljudi, koji ovo budu gledali, stvarno ući u njen svet i zaista se, možda po prvi put, susresti sa strastvenošću prilikom pevanja i suštinom rokenrola kao takvog. Osim toga, još jedna jako značajna tema koju obrađujemo je uloga koju nam tokom života društvo nameće. Tokom predstave, čak i bukvalno, ona dobija kalupe koje joj društvo nameće, jer ne može da dobije status žene u tom trenutku ukoliko nije udata, nema decu i ukoliko do određene faze u životu nije ispunila neke norme koje društvo postavilo. Ti kalupi i dan danas postoje, oni su samo u drugačijem obliku. I danas se zna kako žena treba da izgleda da bi bila lepa, kako treba da se ponaša, kada treba da rodi i kada da se uda. Dženis Džoplin je u vreme kada je to bilo znatno rigoroznije i konzervativnije odbijala sve te uloge, ne zato što ima predrasude, nego zato što ih istinski nije želela. U isto vreme nije osuđivala ljude, želela je da je puste da radi šta želi i kako želi. Ona je čuvena i po svojoj rečenici "Don’t compromise yoursel. You are all you’ve got". Boljka današnjeg društva jeste da živimo sa kompromisima, da postajemo ono što društvo od nas želi, a ne ono što mi zaista želimo.

A koliko si ipak morala kompromisa da napraviš da se ova predstava postavi na scenu?

(smeh) Još kada mi je sinula ideja da bih mogla da napravim ovu predstavu, rekla sam sebi da neću prihvatiti ni jedan kompromis i dok se sve kockice ne poslože prosto neću da radim. Ideju razvijam sigurno nekih pet ili šest godina i mislim da je sada prvi put u životu da radim bez ijednog kompromisa. Ranije u karijeri se dešavalo da napravim određene kompromse, prilikom izbora glumaca na primer, autorskog tima, pozorišta u kojem radim, producenta... U ovo prosto nisam htela da uđem dok nisam bila sigurna da to mogu da budu Sonja Isailović i Bojana Milanović koje tumače Dženis Džoplin, da u timu budu Stefan Vukić, Dimitrije Aranđelović, Vukašin Ranđelović i UV band u koji sam apsolutno muzički sigurna i na kraju OPENS koji je sve ovo podržao i producenstki izneo stvari. Kao i SNP koji je domaćin i pozorište koje osećamo kao svoje.

Ekipa predstave "Ko je ubio Dženis Džoplin?", foto: V. Veličković

Verujem da je ogromna količina beskompromisnog stava donela isto toliko posla. Šta ti je bilo najteže?

Svašta je po malo teško, još uvek sam u procesu, pripremamo premijeru, treba mi distanca da bih sve to sagledala. Iz ove perspekive deluje mi da je najteže bilo da nekako ubedim ekipu da ovo radimo. Ja sam to želela već duže vreme i kada sam im puštala Dženis, svima je prvo bilo malo nejasno zašto sad ona vrišti, čak je i gadna i slično... To je bio najvažniji korak, ali i najteži. Trebalo je da im prenesem svoju ideju i da oni počnu da veruju u tu ideju, koliko i ja u nju verujem. Mislim da sam u tome uspela i da sada oni, jednako kao i ja, grizu za ovu ideju i shvataju zašto je sve to važno.

Premijera je u ponedeljak, možda je rano pričati o tome ali postoji li neki plan za dalji život predstave?

Premijera je 9. marta u 20.30 na Kamernoj sceni, koja je rasprodata kao i sva zakazana izvođenja, za sada. Ne znam tačno za dalji život predstave, zavisiće to i od premijere i kako će sve to na kraju ispasti. Kao reditelj znam taj momenat kada predstava jednostavno "prodiše" i vidiš da ju je publika prihvatila. Verujem da će ovaj komad imati dug i značajan život, jer verujem da će OPENS kao producent pronaći kanale i mogućnosti kroz koje će predstavu postaviti i na neka mesta koja su van pozorišnih sala.

Jedna od mogućnosti su svakako pozorišni festivali. Koliko oni znače za vas kao trupu ili pojednice?

Festivali su jednako značajni, kako za ljude koji učestvuju, tako i za one koji ih posećuju. Mnogo smo pričali o kalupima i nekoj vrsti komfor zone pozorišta na koje smo navikli. Neophodno je videti i drugačiji ugođaj, drugu publiku, jer je ona svuda drugačija. U tom smislu, festivali su značajni za nas kao umetnike, ali i za ljude koji mogu da vide šta se radi na nekim drugim mestima.

Sonja Petrović, foto: privatna arhiva

Kada govorimo o pozorišnim festivalima, već dugo si deo jednog koji se svake godine dešava u Bačkoj Palanci?

Zvuči mi strašno, ali ja sam već deset godina direktor Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade (FEP) u Bačkoj Palanci. Nisam baš toliko matora nego sam rano počela, već sa 18 godina sam počela time ozbiljno da se bavim. Za razliku od nekih festivala u većim gradovima, smatram da je ovaj posebno važan zato što Bačka Palanka nema pozorište i publika nema ni jednu drugu priliku da vidi pozorišne predstave. Ne postoji ni jedna kulturna institucija koja se sistematski bavi negovanjem kulture, tako da je FEP značajan, kako generalno, tako i meni lično. Sledeće godine će biti 27. po redu, a na samim počecima sam bila u dečijem žiriju. To su praktično bili i moji počeci i verovatno trenutak kada sam se zaljubila u pozorište i kasnije ceo svoj život posvetila baš pozorištu. Zbog svega toga sam emotivno dužna da istrajem u tome i održim koliko god je to moguće zbog svih tih klinaca koji bi mogli da prepoznaju šansu. Ne morate biti profesionalni reditelj ili glumac, dovoljno je da dobijete inspiraciju, da se prema pozorištu otvorite i da vam se razvije kreativnost, samopouzdanje i čitav niz pozitivnih stvari koje pozorište može da vam donese. 

Šta je u planu za ovogodišnji festival?

Raspisali smo konkurs koji je trajao do 31. decembra i sada je finiš selekcije u toku. Tijana Grumić je selektorka, za sada ne bih da otkirvam koje će predstave biti ove godine, ali definitvno je festival jako napredovao s obzirom na to da smo zauzeli važno mesto u Svetskoj asocijaciji pozorišta za decu i mlade ASSITEJ. Prijavljuju nam se predstave iz celog sveta, tako da ove godine imamo komade koji su sa drugih kontinenata, što se do sada nije događalo. To je svakako veoma važno, kako za nas organizatore tako i za publiku koja će imati priliku da vidi toliku različitu lepezu pozorišta.

Sonjino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete preslušati na podkastu Oradija:

Jovan Marjanović