Društvo / Intervju
Da li smo u mreži ako smo na mreži?
Ubrzani tehnološki razvoj uslovio je niz pogodnosti koje koristimo na ličnom i poslovnom planu. Danas, u par sekundi možete saznati razne informacije ili pak ući u svet osoba koje ne morate nužno ni poznavati. Posebno su društvene mreže, ti mali dnevnici i privatne vesti, postale popularne u tolikoj meri da nam komunikacija licem u lice često nije ni potrebna. Svakako, ne postoje samo loši aspekti svega toga, tu je i niz pozitivnih i zanimljivih, zabavnih momenata koje provodimo na mrežama. Nakon radionice koju je organizovala rediteljka Maja Grgić, a na kojoj su učesnici bili mešanih godišta, od tinejdžera do pedesetogodišnjaka, nastala je predstava "Mreža", koja je premijeru imala prošlog meseca, a drugo izvođenje 11. novembra je rasprodato. Do Nove godine celu trupu očekuje još jedno izvođenje. Glumci predstave Staša Bakoš i Igor Đorđević bili su gosti "Dnevne sobe" Oradija.
Kako je protekla premijera?
Staša: Protekla je sjajno. Svi smo malo imali tremu, malo smo se plašili kako će sve ispasti, ali je na kraju bilo čak i bolje nego što smo mislili.
Igor: Iz mog ugla proteklo je zadovoljavajuće dobro, s obzirom na to koliko smo bili "stisnuti" s vremenom i promenama u zadnjem momentu. Odziv publike je bio odličan, zahvalan i publika je jako lepo odreagovala. Ljudi bili su iznenađeni, ali su se i zamislili nad temom, jer je prezentovana realna priča onoga što jeste.
Kako je uopšte došlo do ovako zanimljivog koncepta i teme?
Staša: Sve je počelo kao projekat, odnosno radionica, koja je bila zamišljena za ljude od 7 do 77 godina, dakle, nije bilo starosnog ograničenja. Svi smo zajedno radili na tome da podelimo svoja iskustva i svoja mišljenja o tome šta nas trenutno guši u današnjem vremena. Mi smo se dohvatili teme društvenih mreža, medija i svega toga što je preplavilo svet, odnosno, internet. Danas izgleda ne gledamo svet normalnim očima nego kroz telefone.
Staša Bakoš i Igor Đorđević
Kako su izgledale radioice na kojima ste se upoznali?
Staša: Lično sam našla na internetu poziv za radionice koje su držale Maja Grgić i Mia Inić, a sve u produkciji Akademije zabave i umetnosti O&M. U početku je i tamo bilo treme (smeh), nije bilo lako upoznati se sa svim tim ljudima i odmah krenuti u priču o nekim, možda čak i privatnim stvarima. Bilo je tu tema koje i nisu toliko slobodne da bismo o tome razgovarali sa osobom koju baš ne poznajemo ili je prvi put vidimo. Svi smo se rešili treme u prvih 15 minuta radionice i propričali o temama i zadacima koji su nam bili postavljeni. Svi zajedno smo došli do određenih zaključaka.
Iz toga je nastao komad po tekstu Mateje Kardelisa u režiji Maje Grgić i produkciji Mie Inić. Igore, kako si se ti našao u predstavi?
Igor: Ja sam se priključio malo kasnije, kada je već napravljen određeni okvir, scenario i tekst od svih tih radionica. U određenim delovima bio je potreban neko stariji, da preuzme određene uloge, morala je da postoji razlika u godinama pa sam se priključio tom zanimljivom projektu. Veoma sam srećan jer me je Maja pozvala da uzmem učešće, iako moja rola nije mnogo velika, mislim da sam dao svoj doprinos predstavi. U početku nisam imao nikakva očekivanja, delovalo je malo konfuzno, ali sve se brzo složilo. Posebno mi je bilo zanimlivo to što smo na probama, a većinom se radi o mladim ljudima, tinejdžerima, dobijali komentare o tome šta im se ne dopada kod nas svih, naročito mene, a time sam mogao da napravim ono što se od mene očekuje.
Koliko je predstava slična radionicama na kojima ste bili?
Staša: Predstava je napravljena prema situacijama u kojima se nalazimo u svakodnevnom životu. Nije prepričana radionica, ne izgleda ni kao dramski komad neke predstave ili komedije, nego je najbliži stvarnom životu koji je prenesen na pozorišnu scenu. Neke situacije u predstavi su čak i jezive, jer se zaista dešavaju u stvarnom životu. To je jako dobro jer osvesti ljude i natera nas da razmišljamo.
Za sada još uvek niste glumci profesionalci, kako ste se snašli u tome, uopšte u nastupu pred publikom?
Igor: Svi koji su učestvovali u predstavi su na neki način amateri jer ne žive, barem za sada, od glumačkog poziva. Ali ta doza kreativnosti i volje da se naprave neke lepe stvari je neverovatna. Gledajući sa strane te mlade ljude, to mi budi nadu u sutra, da i u današnjem vremenu ima takvih mladih osoba. Što se tiče uklapanja, bilo je tu svega. I mutavih govora, slabe dikcije, nerazumevanja u datim momentima. Pritisak je u pozorištu, jer mora glasnije da se priča. Postoji scena gde otac sedi sa ćerkom i faktički mora da viče na nju da bi se čuo tekst, a u isto vreme treba da bude blag i plahovit jer to scena nalaže. Milsim ipak da smo se lepo snašli, a i kritike su dobre, ne samo gledalaca već i stručne javnosti.
Koliko je na vas uticalo mišljenje druge osobe ili drugačije iskustvo osobe sa kojom delite scenu?
Igor: Sama predstava daje realnu sliku onoga što se zaista dešava u društvu, u odnosima između ljudi, u korišćenju interneta i društvenih mreža. Gledalac sam sebe preispitava, jer vidi sebe u nekim situacijama i može sebi da postavi pitanje da li svoj život treba da okreće nekim manje bitnim stvarima, umesto da se posveti svojim bližnjima, porodici, prijateljima. A da internet i mreže postanu stvar koje bi koristio samo po svojim potrebama, onoliko koliko mu treba.
Staša: Dok sam radila na predstavi nisam toliko razmišljala o tome. Tek kada smo predstavu već postavili i radili progon i generalnu probu, videla sam šta smo napravili, šta je genijalna rediteljka napravila. Sve je to stvarno i sve se zaista dešava, a sve nas, učesnike u predstavi je to pogodilo kada smo sklopili ceo komad.
Kolika je vaša želja da menjate okolinu, čak i one koji nisu bili na predstavi?
Igor: Mislim da se to dešava stalno. Svojim ponašanjem dajemo primer i pokazujemo na određene stvari, na to koliko su one smislene ili besmislene. Ukoliko je to začinjeno nekom satirom ili duhom, javni nastup i nije neophodan. Naravno, u predstavi se ni jednog trenutka ne osuđuje bilo kakva društvena mreža, niti internet kao pojava. Prikazjue se korist, ali u meri u kojoj je pojedincu potrebno, a ne da bude žrtva svega toga.
Preplavljeni smo raznoraznim što ličnim, što aktuelnim vestima, uglavnom lošim. Kakav je stav i zaključak ekipe koja je bila na radionicama?
Staša: Tačno je da smo preplavljeni informacijama i ne mogu da osuđujem to koliko se neke nebitne ili loše stvari prenose i šire svuda, ali niko od nas nije srećan što živimo u vremenu kada ne možemo da uključimo telefon, a da nas ne dočeka neki užas na društvenim mrežama i da nam ta ista vest ne upropasti dan.
Je l' možete da zamislite nedelju dana bez telefona i društvenih mreža?
Igor: Što se mene tiče da, ali ovo je glas iskustva pa možda nije merodavan (smeh)
Staša: Ako su oko mene ljudi koje volim, sa kojima se inače čujem preko mreža, onda mi definitivno ne bi bio problem. To je možda pet ljudi sa kojima sam stalno u kontaktu, ako bi oni bili sa mnom onda mi telefon i društvene mreže ne bi ni bile potrebne.
OBRATI PAŽNJU
Ipak, verujem da imaš na hiljade imaginarnih drugara?
Staša: Imam ljude koji me prate i sa kojima volim da podelim neke delove svog života koji nisu toliko intimni, jer smatram da uvek postoji ona granica intimnosti koju ne treba da prelazimo. Milsim da bi i oni razumeli da nekome treba odmor na neko vreme.
Koliko razmišljate o glumačkom pozivu kao nekom profesionalnom zanimanju?
Staša: Ovo je prva predstava koju sam radila, iako sam već dve godine u tom svetu, samo što sam više snimala nego što sam glumila u predstavama. Jako mi je drago što sam baš kod rediteljke Maje Grgić radila svoju prvu predstavu, jer mi je puno pomogla da prebrodim sve treme i poteškoće koje sam imala. Pozorište i gluma su za mene savršena stvar, to volim da radim najviše na svetu i definitivno od toga neću odustati nikad.
Igor: Ja sam glumom počeo da se bavim pre par godina, više kroz neke vrste radionica koje sam pohađao, pa je uvek iz toga proizašla neka predstava. Bavljenje glumom mi je dalo satisfakciju oslobađanja ličnosti u pogledu slobode življenja, rešavanja nekih konflikata unutrašnjeg karaktera koje sam možda imao u mladosti. Pomenuo bih školu glume Forum teatar koju drži Sonja Lešter, odatle se i poznajem sa Majom i tako sam i došao u predstavu "Mreža". Pojavljivao sam se i u nekim epizodnim ulagama što u pozorištu što na filmu, ali nije to nešto gde bih tražio svoju profesionalnu karijeru. Jako mi je važno da radim projekat koji ima smisla, da pozitivno utičemo na društvo i pravac u kojem bi svi trebalo da se krećemo, posebno mlađi ljudi.
Stašino i Igorovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
