Badminton nije samo rekreacija

Prvi maj, nekada poznat i kao Praznik rada, koji nam stiže uskoro, u svetu se veoma često obeležava protestima kojima se iskazuje nezadovoljstvo zbog lošeg stanja u kojem se nalaze radnici širom sveta. Ni kod nas radnici nisu u sjajnoj poziciji, ali je ovdašnja tradicija takva da se umesto da pokušamo nešto da promenimo češće ponašamo tako da te probleme želimo da zaboravimo. Tih nekoliko slobodnih dana tada provodimo na otvorenom, uz obavezni roštilj, dobru hranu i -  badminton! Iako se o ovom sportu najčešće priča iz rekreativnog i neobaveznog ugla, badminton (često pogrešno nazvan badmington), od 1992. godine je redovno na programu svake olimpijade. Rođena u Kovinu, a danas naša sugrađanka, Bojana Jovanović je nekadašnja višestruka prvakinja naše zemlje i dugogodišnji član reprezentacije u ovom zanimljivom i fizički veoma zahtevnom sportu. 

"Badmintonom sam se bavila 12 godina. Počelo je sve još u Kovinu, gde je moj nastavnik fizičkog držao badminton sekciju. Probala sam, zavolela i mogu da kažem da je to moja prva ljubav", ispričala nam je Bojana na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Ko sve može da se bavi ovim sportom, koje predispozicije osoba treba da poseduje?

Bukvalno svi mogu da se bave badmintonom, jer se on igra i kao rekreativni, ali i kao profesionalni sport. Kao takav pogodan je od najranijeg dečijeg uzrasta, od pete godine pa sve do najstarije životne dobi, nema ograničenja. Sve naravno zavisi od toga sa kim i kako igramo. Tu su i brzina, refleksi, odnosno reakcija, izdržljivost, poeni su jako kratki, ali veoma eksplozivni.

Koliko se profesionalna oprema razlikuje od one koju svi koristimo za rekreaciju?

Uglavnom kad sam ljudima objašnjavala čime se bavim, svi kažu "da, znam to je ono što igramo za Prvi maj" (smeh). To je upravo vrsta rekreativnog badmintona. Kao sport, on se igra u zatvorenom prostoru, zanimljivo je da se loptice prave samo od guščijeg pera i naravno da se razlikuju od "običnih" loptica koje su uglavnom od plastike. Što se tiče reketa, bitna je težina, zategnutost mreža, uz to, bitan je i obeležen teren i visina mreže.

U tenisu i dalje postoje ona čudna brojanja 15, 30, 40, stoni tenis se sada igra do 11, a kakva su pravila u badmintonu?

Igraju se dva seta do 21, a na 11 je kratka pauza. Najviše što može da se igra je do 31. poena. Ako posle 21 nema razlike od dva poena, onda se meč produžava do 31. poena i ko dobije taj poen on je dobio set. Vrlo je slično kao nekadašanja pravila u stonom tenisu, što se brojanja tiče.

Znamo da su istočnjaci najbolji u ovom sportu, a kakvi smo mi?

Moram da kažem da smo sve bolji. Jednostavno, to je sport koji se kod nas još razvija, još uvek učimo. Imamo dosta dobrih juniora koji često igraju i seniorske turnire, skupljamo poene. Zanimljivo je da je nekad bilo dosta dobrih pojedinaca, dok su sada cele ekipe na visokom nivou.

Bila si aktivna dugo godina, šta bi istakla iz svoje karijere?

Dok sam bila junior, bila sam sve te godine juniorski prvak države, a u seniorskoj konkurenciji sam bila prvak države u ženskom dublu sa koleginicom Milicom Simić, dok sam treća bila u singlu i u miks dublu takođe treća.

Kada bi neko iz našeg grada hteo da počne da trenira badminton, gde bi mogao da ode?

Na Spensu postoji Badminton klub Novi Sad. Svi kažu da treba početi što pre, ali mislim da najranije treba početi oko sedme ili osme godine života. Potrebno je da dete pre toga razvije neke druge, opšte fizičke sposobnosti. Preporučuje se da do tada dete prođe neke školice sporta, da se osnovni obrasci kretanja usvoje, pa da se tek onda deca opredele za određenu vrstu sporta.

A kada te neko, ne znajući da si profesionalac, pozove da prebacite par lotica, onako rekreativno, je l' puštaš ili pokažeš kako se to radi?

Zavisi od toga ko je preko puta mreže (smeh). Volim malo da ih prošaram po terenu, pa onda shvate da to nije tek tako i da ne može svako to da igra. Nemaju ljudi predstavu kakav je to sport u stvari. Generalno mišljenje ljudi je da je to lako, samo prebaciš preko mreže, a trebalo bi pogledati jedan meč uživo i tek onda videti koliko je to zahtevan sport.

Danas se, kao personalni trener, baviš fizičkom pripremom ljudi. Kakvi su generalno mladi, što se tiče opšteg fizičkog stanja?

Radim sa raznim kategorijama ljudi, od dečijeg uzrasta, preko mladih, do onih u zrelim godinama. Primećujem da se deca mnogo manje kreću, samim tim to dovodi do određenih poremećaja, a sa godinama se to sve više primećuje. Ako krenemo, na primer, od stopala, primećujem da deca mnogo češće danas imaju ravna stopala, a roditelji to uglavnom rešavaju specijalizovanim ulošcima. To, međutim, ne mora da bude put, deca bi trebalo što više da se kreću, da budu bosa, hodaju po nepravilnim podlogama, kamenčićima, kako bi ojačali te mišiće jer zaista mnogo stvari kreće upravo od stopala, pa i samo držanje. Sigurno je, ako dete ima problem sa stopalima, da će se to odraziti na gornji deo tela, kukove, kolena ili kičmeni stub. Situacija je još gora usled ovakvog sistema školovanja, jer deca mnogo vremena provode za kompjuterom i nemaju čak ni tu malu aktivnost odlaska u školu, koja je veoma značajana. Povijena leđa, koja nastaju prilikom dugog sedenja, imaju velikog uticaja na ono što se kasnije razvije tokom godina.

Koja je najbolja prevencija da se telo ne razvije u pogrešnom smeru?

Ako govorimo o deci, jako su dobre školice sporta. Bitno je da se deca što više kreću, da stvore što više motoričkih sposobnosti trčanja, skakanja, penjanja... Njima najveći problem pravi upravo sadašnji način života, jer se ne kreću dovoljno. Trebalo bi roditelji da puste decu, naravno kontrolisano, ali to, kada se deca vrte u krug, penju na kauč ili neko drvo, tada deca razvijaju dosta sinapsi što je sasvim normalno. Ukoliko već dođe do problema, postoji korektivna gimnastika, a ako je reč o malo starijoj osobi, onda postoje personalni treninzi. Mnogo mladih sada ide u teretanu i to je dobro, ali bi trebalio da obrate pažnju da teretane nisu samo sprave i tegovi. Postoji puno vežbi koje se rade sopstevnim telom, gumama i ostalim stvarima koje se mogu iskoristiti za trening.

Mladi danas, na primer studenti, prosto nemaju gde da se obrate i počnu rekreativno da se bave nekim sportom. Šta raditi, kada je prekasno za soprt?

Teško je reći. Za profesionalni sport ne možemo da znamo tačno. Jako je važno da li je određena osoba ipak nešto trenirala u životu, kakve su joj fizičke predispozicije, genetski kod. Ne mora da znači da će neko dete, na primer, ako krene sa pet godina da postane vrhunski sportista. Može da se priključi i kasnije i napraviti jako lepu profesionalnu karijeru. Što se mladih tiče, recimo studenata, svakako preporučujem da makar na mesec, dva ili duže uzmu personalnog trenera. Znam da to može da bude finansijski problem, ali da bi se izbegle povrede i neželjene stvari tu je trener koji će makar na početku procesa pomoći i uputiti tu osobu kako i na koji način da trenira. Treba naučiti osnovne pozicije i kretanja, kako se određena vežba radi pravilno, da bi nakon toga vežbač mogao sam da nastavi. Dobri su i grupni treninzi, ali je moj savet da to bude manja grupa i da se radi na poluindividualnim treninzima.

Šta je neki opšti savet vežbačima? Radite ono što vam ide, baš vas briga za ono što ne možete ili ipak ima neki brzi tajni recept?

Nikako ne bih podelila telo na ruke i noge, gornji i donji deo, jer mislim da je najvažniji zapravo kor, odnosno, jezgro, jer tuda prenosimo silu sa gornjeg na donji deo i obrnuto. Ako nam to nije dobro, ako nam to naše jezrgo nije dobro, uvek ćemo imati neki problem. To može da povuče za sobom puno stvari, poput bola u leđima ili drugih problema. U slučaju da se rade, na primer, čučnjevi, time radi celo telo, a ne samo noge.

Dakle, uvek treba raditi trbušnjake, leđnjake, sklekove, čučnjeve, zgibove?

Ja bih se tu ogradila (smeh). One klasične trbušnjake uopšte ne bih preporučila, jer to za kičmeni stub uopšte nije dobro. Mnogo su nam bitniji kosi trbušni mišići, koji nam faktički drže kor, stomak, a većina je uglavnom zainteresovana da dobije takozvani six pack. To su više vežbe koje popularno zovemo "mrtve bube" i varijacije iz tih položaja. Takve vežbe su mnogo bolje, pravilnije i bezbolnije, a svakako mnogo bolje od klasičnih tzv. trbušnjaka.

Koliko vremena onda treba prosečno zapuštenoj osobi da se pravi da je mrtva buba i dođe do skladnog tela?

Minimum za neko dobro ili normalno fizičko stanje je tri puta nedeljno, a u okviru vežbanja svakako posvetiti bar tri vežbice jačanju tog dela tela.

Dijeta, da ili ne?

Dijeta ne u tom smislu, ali promena ishrane i načina života svakako da. Prema mnogim istraživanjima, dijeta koja se drži dva ili tri meseca daje rezultate, a kada se od nje odustane, onda daje mnogo gore rezultate. Mislim da je mnogo bitnije celovito menjanje životog stila. Ima nas raznih, možda to neko neće moći odmah i ne treba žuriti, polako, ali mislim da je kontinuitet najbitniji.

Koliko često sama treniraš?

Radim raktično svaki dan i sa svojim klijentima, ali i sa decom, jer radim i korektivnu gimnastiku i školicu sporta. Radim sa svima njima, pokazujem im vežbice, a isključivo sebi se posvetim tri puta nedeljno.

Bojanino gostovanje u emisiji "Dnevna soba" Oradija možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privanta kolekcija