Gladnih sve više u svetu koji baca hranu

Međunarodni dan svesti o bacanju hrane i umanjenju zagađenja obeležava se od 2019. godine i već u drugoj sezoni dobija na snazi, budući da su, zbog pandemije koronavirusa i smanjene potražnje, bačene rekordne količine hrane. Da se ta hrana može iskoristiti pametnom preraspodelom, pokazao je slučaj Solidarne kuhinje iz Beograda, organizacije koja je tokom vanrednog stanja kuvala za beskućnike.

Aktivista Nikola Budanović kaže da bi bilo kakvo zakonsko regulisanje odlaganja viškova hrane uveliko olakšala rad njegove i sličnih organizacija, jer su potrebe za besplatnim obrocima u Beogradu i ostatku Srbije sve veće.

"Beskućnika ima sve više, gladnih ljudi ima i u Beogradu i u drugim gradovima. Namirnice koje kupujemo ili dobijamo stižu po tržišnoj vrednosti i to je veliko opterećenje za naš budžet. Kada bi postojala nekakva preraspodela hrane, to bi učinilo perpetuum mobile od organizacija kao što je Solidarna kuhinja", kaže Nikola.

Solidarna kuhinja je nastala spontano u vreme karantina. Nekoliko prijatelja, koji su aktivisti u različitim inicijativama, odlučili su da se posvete problemu na koji država nema odgovor, a ticao se ljudi koji nemaju dom u trenutku kada se insistira da se ostane kod kuće.

"Počeli smo sa jednim momkom, koji je kuvar, da pravimo triesetak obroka i delimo kod Cvetkove pijace u Beogradu. Brzo se to pročulo, jer smo imali kontakte sa ljudima iz magazina 'Lice ulice' i preko njih smo ostvarili prvobitnu mrežu ljudi koji su dolazili po obroke. To je počelo da raste, sve je više ljudi želelo da pomogne, sve ih je više dolazilo na punkt", kaže Nikola.

On dodaje da je na početku sve bila "suva improvizacija".

"Nismo još imali račun za donacije, tako da smo kupovali hranu svojim novcem, a posle smo otvorili i račun, obavestili ljude i donacije su brzo počele da pristižu, pa smo mogli polako da ostvarimo ono što smo planirali. Posle toga smo počeli da razmatramo i opcije da primamo donacije u robi. Pojavile su se firme koje su bile spremne za takvu saradnju. Imali smo, primera radi, ugovor sa Maksijem tokom karantina, jer im je dosta povrća ostajalo neprodato, pa su nam puno pomogli u trenutku kada je Soidarna kuhinja bila u začetku", kaže aktivista Solidarne kuhinje.

Ova mlada institucija je osmišljena i funkcionisala je tokom vanrednog stanja, ali se priča zaletela jer ni posle karantina problem gladi u Beogradu nije rešen. 

"Zato smo odlučili i da posle vanrednog stanja nastavimo da kuvamo za beskućnike. Teško je proceniti koliko je prošlo ljudi kroz naš program. Svakog dana imamo oko 150 ljudi koji dolaze po obroke. Mi insistiramo na tome da ne pravimo bilo kakve registracije, spiskove i koješta. Ko se pojavi ima pravo na obrok i to je osnovno", objašnjava Nikola.

Solidarna kuhinja se trenutno nalazi u Društvenom centru u nastajanju koji se zove "Začin" u ulici Alekse Nenadovića u Beogradu, gde se nalazi i centralna kuhinja koja je sada skoro potpuno opremljena. Ona je umnogome olakšala logistiku, jer su volonteri do sada kuvali u svojim kućama, a onda hranu donosili na jedno mesto.

Dušan Todorović bio je volonter u jednoj humanitarnoj organizaciji u Švedskoj i kaže da se o preraspodeli hrane tamo priča već decenijama i u smislu gladi i ekoloških problema.

"Jasno je da veliki deo hrane odlazi na smetlišta, gde pravi ozbiljan ekološki problem. Zato je organizacija u kojoj sam radio imala program preuzimanja pojedinih artikala iz megamarketa i raspodele najugroženijima. Ceo proces prati država, firme imaju olakšice zbog ovog humanitarnog gesta, a glad među stanovnicima švedskih gradova je skoro iskorenjena", kaže Dušan.

On napominje da je sistem jednostavan, ali da se do njega dolazi ozbiljnom edukacijom, ne samo stanovništva da pažljivije planira potrebe, već i šefova u trgovniskim lancima, koji bi u tome trebalo da vide i humanitarnu notu i priliku da smanje poreske izdatke.

Podaci koje su objavile Ujedinjene nacije ove godine kažu da jedna trećina hrane proizvedene za ljudsku upotrebu izgubi se širom sveta, što iznosi oko 1,3 milijarde tona godišnje. U slučaju voća i povrća, gotovo polovina (45 odsto) se baca.

Primera radi, za uzgoj jednog paradajza potrebno je 13 litara vode, a za proizvodnju jedne pomorandže 50 litara vode. Potrebno je i seme, tlo, rad poljoprivrednika, pa čak i gorivo koje ide u transport hrane. Svi ovi resursi se gube kada se izgubi plod.

Sa druge strane, broj gladnih u svetu od prošle godine porastao je za deset miliona ljudi, a UN upozoravaju da taj broj ove godine zbog pandemije koronavirusa može da poraste za više od 130 miliona ljudi. Taj broj dodaje se na skoro 690 miliona gladnih ljudi, što je gotovo devet odsto svetske populacije.

P. Klaić